Leposava

Još jednom

Dragana Kanjevac

Prikaz knjige Leposava, Pavle Ćosić, Kornet 2007.

Da ne bude dileme, odmah treba da se prizna kako ovaj prikaz knjige Leposava, Pavla Ćosića (Kornet, 2007), nije ništa drugo do pohvala slučaja kao kulturnog događaja vrednog pažnje. Autentična, da izvinete srpska, antiglobalistička antiutopija neće svakoga obradovati; već su viđene namrštene sudije graždanske Srbije kako autora Ćosića proziru kao okorelog koštunistu, nspmovca, mantijaša i, ko zna, možda i vešto skrivanog potomka samog starog Dobrice Ćosića. Čemu radost zbog knjige kao što je Leposava?

Za početak - naslov obećava. Pastoralno i narodno ime glavne, pa još SF junakinje, pravo je osveženje naspram začudnih Una, Mia, Zoe, Ester, Ena ili Ana, tako primamljivih za ženski glavni lik. Leposava je vršnjakinja naših čukununuka (njen deda išao je u školu sa unukom Vlade Divljana), živi u Beogradu i studira političku korektnost. Srbijom vladaju Nevladine organizacije i Nevlada. Preživela je tri civilizovanja (od strane Crvenog krsta), ali Srbija je i dalje na ponižavajućim merama kakva je PPG – obavezno tuširanje 'donjeg trapa' svakog dana u isto vreme posle zvuka sirene. Inače, u toku je rat vozača i pešaka, b92 je preuzela 'Dnevnik' na svim kanalima, samo što se nije'ušlo u Evropu', žene nose brkove, muškarci suknje a najčešća uzrečica je Koji smo mi seljaci!

Manjine, kao što su npr. 'Ravnopravni indoevropski građani jugoistočno azijskog porekla' u Leposavinom se Beogradu naročito dobro kotiraju. Imaju niz privilegija kao što je na primer, pravo da pljunu na ulici građanina sa kaznenom trakom na ruci, koja se, pak, može zaraditi nošenjem prljavih gaća.

Leposavin san na granici utopije je odlazak u Bugarsku. Vize, naravno, još nisu ukinute, a dokumenta potrebna za ulazak u Bugarsku zauzimaju dve stranice Leposave. Osim 200 000 eurova depozita, fotografije kreveta u kojem ćete spavati, zahteva u 28 primeraka i koječega, podnosilac će morati da priloži i nekrštenicu izdatu od SPC. Nekrštenica je inače potrebna za skoro svaki dokument, tako da je bilo i skandaloznih slučajeva izdavanja lažnih nekrštenica krštenim ljudima.

Za sve one koji vole Beograd, biće zanimljivo videti ga u ulozi neke vrste književnog junaka. Mnoge ulice budućeg Beograda su tradicionalno promenile imena pa tako junakinja Leposave stanuje u Ulici Verana Matića, a prolazi i ulicom Nataše Kandić, šumom Borisa Bizetića, kao i Đinđićevom koja se inače, ukršta sa Koštuničinom.

Turoban je Leposavin svet beogradski. Sve što je zabavno – zabranjeno je a zakoni i kazne su neiscrpni. Šta reći o Zakonu o iznenađenju, Zakonu o mleku na javnom mestu, kaznama za nevezane pertle, a da ne govorimo o kazni za ružne reči koja iznosi pet debelih političarki i pet terabajta prinudnog rada...

Hakslijev Vrli novi svet, Demolition Man sa Staloneom i Brazil Terija Gilijama nezaobilazne su asocijacije prilikom čitanja Leposave. Poređenje se filmovima nije slučajno jer Leposava jeste filmična knjiga, dobro skrojen i duhovit avanturistički roman o čijem sižeu, sa velikim uzdržavanjem, neću ni zucnuti (čak ni o petarpanovskoj subverziji-letećim loptama za prelaz preko ulice) jer nešto treba ostaviti i za čitanje.

Slično ponovnom gledanju dobrog filma – kada Leposavu čitate drugi put, izrone niz detalja precizno osmišljenog Postbeograda. Na primer, Leposavina najbolja prijateljica živi u kuci na ruševinama Vukovog i Dositejevog muzeja, gde je na osnovi Studije o razmišljanju podignuta kuća za pripadnike nacionalnih manjina. Ili doček košarkaša ispred zgrade Nevlade i proslava poraza u utakmici za sedamdeseto mesto na Svetskom prvenstvu. Nekadašnji London je raskrnica kod Brisela, najtačnije i najobjektivnije novine su i zvanično novine B92, a Srbi su oficijelno proglašeni za naciju sa najviše prostaka i kretena po megabajtu...

Ovaj roman idealan je za ideološko čitanje, tako drago domaćoj čaršiji. Ima u Leposavi i društvene kritike i ideologije, zašto da ne. Mala, lokalna šala na račun savremenog globalnog društva. Ništa strašno.

Nerviraće hiperurbani Ćosić paraurbane tvrdolinijaše: šta mu je sve to trebalo, sva ta subverzija stereotipova tzv.'druge Srbije', pa još onaj momenat sa školskom i radnom obavezom građana da deklamuju sentence o 'Novoj srpskoj fašističkoj misli kao grupi nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju!'

Nije li Pavle Ćosić Vukadinovićev brat blizanac, Dobričin polusin ili pak razbaštinjeni polubrat Verana Matića - vreme i tabloidi će pokazati.

Izvor: NSPM

objavila lepa u 28. septembar 2007 12:01:00 | 24 komentara

Ja u NSPM-u

PRIKAZ KNJIGE: Pavle Ćosić, LEPOSAVA, Kornet, Beograd 2007.
Saša Gajić LEPOSAVA – ALTERNATIVNI LEK ZA AUTENTIČNU URBANOST PRIKAZ KNJIGE: Pavle Ćosić, LEPOSAVA, Kornet, Beograd 2007. Izvor: NSPM

Život u postmodernom svetu znači neprestano suočavanje sa simulakrumima, uključujući i simulakrume alternativa i buntovništva, ili pak “pripitomljenih” alternativa kasnije plasiranih zarad njihovog funkcionalnog korišćenja u kanalisanju svakog postojećeg nezadovoljstva. Setimo se samo alternativnih društvenih pokreta na Zapadu, rokenrola, andergraund autora i njihove pacifikacije, te potonje komercijalizacije i “uprepodobljavanja” kanonima postmoderne političke korektnosti…

Srbija nije izuzetak. Političko-ideološke polarizacije tranzicione Srbije iznedrile su hrpe simulakruma navodnih alternativa, lukavo plasiranih od medijskih i ideoloških centara moći, sa namerom da se postojeće društvene tenzije i nezadovoljstva kanališu u željenim pravcima kroz modele manihejskog poimanja stvarnosti, a sa ciljem pojačavanja podela na “nas” i “njih”. U srpskom dnevnopolitičkom obrascu pod time se podrazumeva neminovno (a često i gotovo prinudno) svrstavanje između “dve Srbije”, od kojih je jedna navodno normalna i ispravna, a druga njen antipod i senka.

Ova veštačka polarizacija posebno je prisutna u srpskoj kulturi i stvaralaštvu, sa primetnom tendencijom da se urbano stvaralaštvo – u stvari duboko zarobljeno u obrasce vladajuće političke korektnosti koja preovlađuje u medijskoj i intelektualnoj sferi – promoviše kao svojevrsna alternativa i buntovništvo. O karikaturalnim dometima takvih “alternativnih projekata” u službi domaćeg i stranog establišmenta svedoče projekti Vidojković, “Beton” i mnogi drugi simulakrumi buntovništva….

Ima li u takvom “poretku lažnih alternativa” u današnjoj Srbiji prostora i snage za stvarno subverzivno stvaralaštvo koje će ubedljivo i autentično, a nepripadanjem ovdašnjim predimenzioniranim političkim polarizacijama, imati dovoljno moći da kreativnošću prevaziđe sputavanja dominantnih ideoloških paradigmi, bivajući pri tome i savremeno i samosvojno?

Potvrdan odgovor dolazi nam u vidu debi romana Leposava Pavla Ćosića, lingviste i novinara (Radio B92, Naša borba, X-Zabava, Yellowcab …), izraslog iz istoimenog, veoma posećenog bloga poznatog revnosnijim korisnicima interneta. Ovaj urbani roman odiše istinskom subverzivnošću koja se na najefikasniji način obračunava sa svim obrascima savremene moralno političke podobnosti (pardon, političke korektnosti) i njenim životnim manifestacijama u urbanim centrima, i to na najefikasniji način – satiričnim humorom. Zasićenje “reformskim” ideološkim jednostranostima i njihovim sadašnjim otelotvorenjima u Srbiji “koja je konačno na pravom putu u sretnu budućnost sa koje nema skretanja”, a koje neminovno podsećaju na moderne verzije “pokondirenih tikvi” i “gospođi ministarki” (ali i, sa druge strane, “rodoljubaca” i “sumnjivih lica”), Ćosića i njegov literarni debi ne samo da gotovo preko noći ustoličavaju na poziciju rodonačelnika novog srpskog futurističko-antiglobalističkog andergraund romana, već ga, usled nepostojanja konkurencije, stavljaju na mesto nastavljača srpske satire kao jednog od najplodnijih izdanaka ovdašnje literature, čiji nesumnjivi vrh predstavljaju Sterija, Domanović, Nušić, u izvesnoj meri i Kovačević…

Satiričan duh, inače, predstavlja glavnu odliku ovdašnjeg humora. To je još Vladimir Dvorniković lucidno primetio: “Naš narod je izrazito podrugljiv, više naklonjen ironiji, satiri i sarkazmu, nego vedrom humoru…”, tako da je, s obzirom na karakterološke predispozicije, ali i farsične oblike društvenih i psiholoških transformacija koje nesumnjivo zaslužuju ovakav tretman, ovo izuzetno povoljno tlo za vrstu stvaralaštva u kome se oprobao Ćosić. O čemu je, dakle, reč u Leposavi?

Ćosić portretiše svet hipertrofiranog jednoumlja političke korektnosti koji više podseća na Hakslijev “Vrli novi svet” i “Brazil”, montipajtonovca Teri Gilijema, nego na staromodnu orvelovsku totalitarnu antiutopiju. U tom uniformnom, globalizovanom svetu, licemerje se pod obrazinom tolerancije pretvara u delatnost konstantne medijske manipulacije, tj. zamene teza, gde npr. Crveni krst vrši “civilizovanje” počinioca izgreda unutar “najboljeg od svih mogućih svetova” periodičnim vazdušnim udarima, dok su sve druge pojave mimo proklamovanih kalupa “pristojnosti i normalnosti” trajno podvrgnute raznim, manje ili više, suptilnim metodama totalitarnog nadzora i kažnjavanja. Druga je polovina 21. veka, a Srbija je i dalje na periferiji, u čekaonici za ulazak u “svetlu budućnost”, nikada dovoljno i do kraja civilizovana i suočena sa prošlošću, uprkos permanentnom prevaspitavanju, u kome su građani izloženi svakodnevnim “higijenskim” merama (PPG), koje se na znak sirene vrše u montažnim kabinama, ili pokajničkim sastavima tipa “čistih gaća u Evropu”, kao i moru besmislenih zakonskih regulativa. Srbijom upravlja antivlada, B92 suvereno vlada celokupnim informativnim programom, Ada Ciganlija je preimenovana u politički korektnu Adu Ravnopravnih građana, dok ravnopravni “građani i građanke” prestonice – uprkos skoro dostignutim idealima malograđanskog celodnevnog blejanja – i dalje pate zbog zlehude sudbine i mentaliteta prostora nikada podesnog za konačnu i trajnu “integraciju”. Oni pri tome žive u komforu u kome se prepliću basnoslovne predrasude, prezir, fiktivni brakovi nametnuti karijerizmom i uzusima postmodernog sveta, iza kojih se pomaljaju prevare, isprazne preljube i nedostatak emocija i solidarnosti. I pored svega, podele u Srbiji tvrdoglavo opstaju. Beograd je i dalje podeljen na dva bizarna tabora – pešake i vozače – između kojih tinja rat niskog intenziteta.

Nosilac radnje u romanu je Leposava Crvić, prototip otelotvorene totalitarne pseudourbanizacije, koju sa zavičajnošću spaja još samo njeno zastarelo, ruralno lično ime. Ona je student političke korektnosti, kojom se pavlovljevski rukovodi u svom banalnom životu. Premda joj je u glavi sve pobrkano, snaga naštrebanih mantri tipa “Novu srpsku fašističku misao treba potpuno ignorisati. To je grupa nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju” periodično ovladava njenom kvaziemancipovanom (samo)svešću. Nakon što njen ekscentrični momak-pronalazač Dimitrije izumi lopte za prelaženje ulice, u životu joj se događa drastični obrt. Kafkijanski medijski linč u kome je proglašena za sve ono što najdublje prezire (nacistoidna retrogradna veštica klerikalne prošlosti, vođa lopto-pešaka terorističke fašističke organizacije) prinuđuje je da izbegne iz jedinog miljea koji poznaje – iz “zlatnog kaveza urbanosti”, da bi se, nakon svojevrsnog “Loganovog bega” među primitivne “naturante” koji žive tamo, iza Pančeva, suočila sa Drugim i duboko preispitala sopstvene, duboko usađene predrasude. U grozničavom finalu romana – u kojem se prepliću strane intervencionističke trupe, diplomate, naturanti i reinkarnirani Mocart kao otelotvorenje srednjoevropskog genija za malograđane – izranja kao konačni zaključak duboko humana, antitotalitarna poruka Leposave da “budućnost nije obaveza” , tj. da prinudno, usrećiteljsko jednoumlje može i treba da ima pravu alternativu.

Roman je, u celini, pisan zanatski iskusno i stilski vešto, a opet bez pretencioznosti koja bi usled umetničarenja prigušila duh vrcavog humora kojim Leposava odiše. To je humor koji će jedne oduševiti, a druge, one ka kojima je žaoka usmerena, sablazniti i dovesti u stanje poricanja, protivljenja, pa i otvorenog prezira. Oni će roman proglasiti banalnim i “neumetničkim”. Najstrašniji utisak ostavlja spoznaja da je kurs srpske tranzicije, a posebno ideje koje obitavaju u glavama ovdašnjih urbanih bušnoglavaca, samo na korak od ostvarenja Ćosićeve antiutopije sa svom praznoćom i jednoumljem. Zato su u romanu ponajviše i uspešni prikazi toka svesti, dijalozi velegradske blaziranosti i ispraznosti dobrovoljno prinudne kompleksaške urbanizacije, sa svim svojim nuspojavama, dok konstantan osećaj prelaska preko granice propisane i svuda nametane “reformske paradigme koja ne podleže sumnji i kritici” romanu daje ukus zabranjenog voća, koje je, dobro znamo, uvek najslađe.

Leposava, naravno, ima i nedostataka. Slike i primeri hipertrofirane “građanističke žvake” ponekad su bespotrebno vulgarizovani i pregrubi; ne nedostaju male lične zajedljivosti (koje su, i to da napomenemo, sasvim legitimne u svačijem, pa tako i Ćosićevom autorskom izrazu); prikazivanje naturanata, suburbanih “narodnjaka”, ipak je bledo spram opisa “pseudourbanog vašara taštine i predrasuda”. Ipak, ne može se, sem kao kukavičje jaje, podmetati Ćosiću da ovakvim pristupom nameće suprotnu manihejsku sliku politkulturnih stereotipa, stavljajući se na stranu idealizacije nekakve naturalističke, “naše” mistične autentičnosti i postmoderne neprosvećenosti, nasuprot “mehaničkoj otuđenosti i obezdušenosti Zapada”. Sve to mu to, recimo, nedobronamerno “učitava” Pančić, pozivajući se na neliterarne argumente, poput onog da je ovakav humor deplasiran činjenicom da u sadašnjoj Srbiji trećina glasača zdušno podržava “otvorene fašiste”. Ćosić, naprotiv, nigde ne potencira opozite idealizujući Drugog i njegovu “autentičnost”, već se poigrava postmodernim, holivudskim SF-klišeima. U njima “naturanti” pre igraju ulogu odmetnika i antiheroja iz Gibsonovog ili Dikovog opusa, i njihova je uloga pre dekonstrukcija predrasuda glavnog junaka u paranoičnom bekstvu od nametnutog jednoumlja, nego potreba da se prikažu kao “idealna” alternativa.

objavila lepa u 28. septembar 2007 0:19:00 | 6 komentara

Napokon Tobić Tobić na Trgu kod Kengura

Bogami, prošlo je podosta vremena od velikog slavlja na Trgu otkako je Mocart, moj veliki ljubimac (ne stidim se) poslednji put vaskrsnuo i izgovorio rečenicu "Budućnost nije obaveza" na tečnom srpskom.
Tada mi se sve na ovom svetu otvorilo i nisam ni pomislila da išta bolje od toga u životu može da mi se desi.
A onda mi je Galina pre neki dan, dok smo se Dimitrije i ja brčkali u Dubrovniku, javila da na Trgu nastupa Tobić Tobić, Idolmladih.
Pošto smo propustili njegov nastup na Exitu ove godine zbog pojačanog obezbeđenja u vreme kad nas je jurio ceo svet, mislila sam da mi se više nikad neće ukazati prilika da ovog genija čujem bar još jednom na nekom javnom nastupu - kad ono! Da sve bude još neverovatnije, Galina mi javlja da će zajedno s njim, kao gosti, nastupiti ni manje ni više nego još i "Kršni činč", "Elektrolasta" i "Radost!". Prvo joj nisam verovala, mislila sam da je to još jedna od njenih nebuloznih patki, ali pošto mi je Ceca potvrdila, rekavši "Drkadžije", Dimitrije i ja smo uhvatili prvi avion za Beograd i taman stiglni na cert.
Istina, malo smo zakasnili, prošao je prvi deo koncerta, ali nismo mi krivi što iz Tivta avioni uvek kasne i što naš šofer iz "Korneta" uvek ima potrebu da popije kafu na aerodromu (reč je o Goranu Kostroviću, uglednom beogradskom i zemunskom konobaru, uredniku, pesniku, prevodiocu, šoferu i bratu Olje Lakićević).
No, na kraju smo stigli nekako na spektakl.
Jednom rečju - fenomenalno!!!
Iako je bio organizovan povodom početka srednjoškolske brucošijade u funkciji lakšeg snalaženja tinejdžera u saobraćaju, a iza toga su stajali moćni sponzori kojima ne smem da spominjem imena, fantastično ozvučenje i osvetljenje su nam ipak ulili nadu da još ima nade. Nade za sve nas. Naročito me obradovalo što se na cert slio ogoroman broj fanova iz Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Rumunije i Holandije. Naročito me obradovalo što sam na svirci srela drage ljude kao što su Gabrijela Fabijančić, Boran Gogunović (koji je i sam nastupio i usput izgubio vrednu gitaru koju će pošteni pronalazač pronaći), Dobra riba na suvom, Marija Tršava, Marija PMF, Marija Ova, Marija Ona. Marija Mala i Marija Srednjoškolka. Bili su tu, da ne zaboravimo, i Nevena i Raka i gospoda Tobić. I gospoda Rajković, roditelji meni jako mile i drage Duške, studentkinje šeste grupe iz "Kršnog činča".
Da ne tupim dalje, ovaj cert je posle onog u Mostaru bio najbolji i najluđi u mom životu.
Živeo Tobić, Krš, Elektrolasta, Piknik, Radost!, Činč, Horkestar i ostali predstavnici Nove srpske scene s početka XXI veka. Oni su bar 30 puta bolji od ovog što nam se danas nudi pod okriljem kvazialternativnih medija kao što je B92 i njihovi sateliti oličeni u RTS-u i Pinku.

objavila lepa u 18. septembar 2007 0:52:00 | 12 komentara