Početak pregovora
(Dragi moji, budući da se bliži dan kad će izaći moj roman, želela sam da vas obradujem još jednim poglavljem, četvrtim od pozadi. Podsećam da će pravo na besplatan primerak knjige ostvariti sve Leposave uz pokazanu ličnu kartu i svi najverniji čitaoci sa ovog bloga)
Neki mudonja s kretenskom leptir-mašnom, mlad, debeo, nesimpatičan, kao da nije stranac nego je neka naša seljačina, odmah je ustao, srdačno nam prišao i pružio ruku.
- My name is Charlton. I am very very glad. How do you do? I am choosed to be...
- Moje ime je Čarlton. Vrlo mi je vrlo drago što... - prekinuo ga je Driton.
- Ne morate da prevodite, Drile, razumemo se. Svi znamo engleski - prekinuo ga je Dimitrije.
- ... Vrlo mi je drago. Kako ste? Izabran sam...
- Naša komunikacija će biti vrlo komplikovana ako budemo morali ovako da razgovaramo. Zar niste mogli da obezbedite simultanog prevodioca ako već mora prevodilac?
- Izvinjavam se - objasnio je Driton - pravila Crvenog krsta nalažu sporazumevanje putem konsekutivnog prevodioca na maternjem jeziku. Vaš maternji jezik je BCMSVSK i ovo je jedini način. Takva su pravila i mi ih moramo poštovati.
Dimitrije je prešao na engleski i objasnio Charltonu da nam prevodilac nije potreban, da svi troje odlično govorimo engleski, da nam je to bio obavezan drugi maternji jezik i da postojanje prevodioca samo pravi pometnju i usporava razgovor.
Charlton se počešao po levoj obrvi i pustio Dritona da mu sve to od reči do reči ponovi isto tako na engleskom. Mi smo se gledali u neverici. Ceca je naravno dobacila da su drkadžije. Driton je i to preveo.
Tada je Charlton dao znak dvojici svojih orangutana koji su prišli Ceci i odveli je snažno je vukući za ruke uz pomoć cevčica za mrcvarenje podrebrice. Ona se opirala, mi smo se bunili. Charlton nam je rekao da je sve u redu, da je vode tati i da nema nikakve potrebe da i ona učestvuje u pregovorima. Zahvalio nam se i zato što smo je doveli. Sve to uz ogromnu količinu cinizma i lažne ljubaznosti u glasu. Driton je sve to mehanički prevodio ne trepnuvši.
Situacija za popizdeti.
Seli smo za sto i čekali da vidimo šta će biti sledeće. Ovaj pregovarački tim koji se sastojao od tri nafircana idiota, verovatno sačinjen od nekih sasvim običnih činovnika, a ne nekih bitnih faca u Crvenom krstu, podsetio me na jedan film sa piratskog tržišta koji sam gledala kad sam bila mala. Tamo su s podsmehom prikazani takvi ljudi kad im odjednom kroz prozor upadaju matori gusari naoružani drvenim sabljama i sve ih pobiju. Poželela sam da se to i sad desi.
Prvo su nas pitali kako je bilo kod naturanata. To je možda moglo da zvuči kao kurtoazno pitanje ili barem kao odskočna daska za nastavak normalnog i ozbiljnog razgovora, ali ni najmanje nije bilo to. Oni nisu gubili vreme nikad. Njima su zaista bili potrebni ti podaci. Sve što smo govorili jedan majmun s naše leve strane je zapisivao. Tražili su nam da im sve ispričamo do poslednjeg detalja. Kad više nismo znali šta da im ispričamo, a mnogo toga smo izmišljali po inerciji, osećali smo se nekako kao izdajnici pa smo mahinalno lagali čak i kad nije trebalo, upadali u kontradikcije, pokušavali da se izvučemo, upadali u još apsurdnije laži, pa su nas onda razdvojili i nastavili odvojeno ispitivanje i upoređivali odgovore. Zatim su nas ponovo stavili zajedno i čitali nam odgovore na pitanja koji se nimalo nisu poklapali, na engleskom, pa onda opet morali da slušamo glupavog Dritona kako polako ponavlja ono što smo već rekli na srpskom, koji su oni uporno zvali BCMSVSK.
Charlton nam je na kraju rekao da nije zadovoljan tokom razgovora, rekao nam da ćemo od sad morati da spavamo u različitim prostorijama, pozdravio nas i izašao. Dimitrije je onemoćalo dodao da je on još manje zadovoljan tokom razgovora, ali ko je njega šta pitao? Još je na kraju dobacio:
- A hrana?! - hoćete da pomremo od gladi?
Stvarno, ništa nam nisu dali da jedemo. Bila sam iscrpljena do neverovatnih granica. Nisam imala uvid u to koliko je ovo vremena moglo da traje, ali manje od deset sati sigurno nije. Srušila sam se na krevet u svojoj novoj sobi. Tu je bila još i jedna fotelja, kupatilo je isto bilo fino kao i ono pre samo ne tako veliko i nije bilo đakuzija. Čim sam legla, probala sam da razmislim šta dalje da radim, kako da se ponašam, ali nisam mogla, odmah sam zaspala.
Probudio me je jedan luldački san.
Kao, sedim ja u parku na Adi Ravnopravnih građana u Beogradu sa društvom. Lep dan, divno se osećam. Nemam pojma ko su ti ljudi, ali u snu su valjda bili neki moji poznanici, neprijatelji sigurno nisu. Odjednom mi prilazi Cecina Cica, pokojna Cica, zagrli me, i pozdravi me.
"Čekaj, kažem joj ja, zar nisi ti mrtva?"
"Jesam, ali nije sad to važno."
Ja je odmah pitam kako je tamo, kakav je taj zagrobni život. Jel dobro, jel strašno? Ona odmahuje rukom, kaže nije loše, a nije ni bitno, ali sad je došla iz vrlo važnih razloga, ne bi me inače gnjavila jer to nije običaj i bla bla bla, i kaže bukvalno ovako: "Ti si sad u zarobljeništvu, moraš to da shvatiš. Ali moraš da izdržiš koliko god možeš. Moraš sve vreme da budeš sigurna da će sve da bude u redu. Biće teško, ali moraš da izdržiš."
"Kako ti to znaš?", pitala sam je zbunjeno, mada mi je jasno da ako neko to zna onda to mora biti ona.
"Ajde sad ćao!", kaže mi i ode. Još mi na kraju dovikne da se probudim kako bih upamtila san.
"Brzo!"
I ja se u tom momentu trgnem i probudim.
Pored kreveta uključeno svetlo i, majke mi, prvo što sam pomislila bilo je: "Jebote, što nisam ugasila svetlo, sve su videli!", ali kad sam malo došla sebi shvatim da snovi verovatno ne podležu očima kamera. Cica u snu! Jedva sam čekala da vidim Cecu da joj ispričam kako je dobro i kako je dobra! Kako je Cica divna i kako je došla da nas spasi. Posle ovog sna sam mogla mnogo pribranije da razmišljam. Znala sam da će sve biti u redu i da ne smem da se predajem. Trebalo je samo nekako da to javim i Dimitriju. Ovaj put sam zaspala mnogo smirenije.
Bukurešt
Najzad sam otišla u Evropu! Bila sam u Rumuniji, u glavnom gradu Bukureštu i bilo je prosto divno. Znala sam da je ta Evropa neuporedivo civilizovanija od naše zemlje u kojoj neki ljudi još uvek puše, hodaju odvezanih pertli, čekaju da pređu ulicu dok čačkaju nos jednom rukom a drugu drže u džepu i svakakve gadarije još rade, znate i sami, uostalom, slušate B92.
U Rumuniji ništa nije tako. Išla sam na svadbu svojih dragih prijatelja, pa sam zahvaljujući njihovim garancijama kod rumunskih vlasti da nisam primitivna Srpkinja koja će se tamo bespravno useliti i raditi na crno u toj zemlji blagostanja, dobila vizu koju sam platila 40 evra. Nijednog mi centa nije žao. Za tih četiri dana kod ljubaznih rumunskih domaćina provela sam se fenomenalno. Bilo nas je troje, a čak je i Idol Mladih bio u našem društvu, moj idol, pošto sam i ja mlada, a on je naš najpoznatiji popkantautor i uopšte nije džiber i papan kao ovi ostali naši seljaci, nego peva lepe šlagere o Brazilu i Dunavu, toj lepoj plavoj evropskoj reci.
Kad dođete u Bukurešt na železničku stanicu Gara de Nord odmah osetite razliku. U vazduhu se oseća, mirisi su drugačiji nego kod nas. U obližnjem parku sve neki fini, mladi svet, fino obučen, po poslednjoj modi, nonšalantno, uglavnom, a to mi odavde nismo ni znali, u Evropi niko ni ne nosi cipele. Kako onda da im budu odvezane pertle? Ma jok, svi lepo bosi, neki čak skoro goli, a tamo na stanici među mladima moderno je glasno razgovaranje s namrštenim facama i duvanje lepka. Svi lepo idu ulicom, kopaju po onim kantama za đubre, ispijaju nepopijeno pivo iz konzervi, lepo duvaju u one kese s lepkom i uživancija, a ne ko kod nas - đubre puno neispijenog piva, nema ko da misli na to, kakvi smo seljaci i džiberaja od zemlje nije normalno. A ulice sve onako pune raznoraznih zanimljivih stvari, čovek bi rekao nepotrebnih, ali sigurno nečemu služe, samo što mi ne znamo čemu, bili smo kratko pa nismo dovoljno upoznali evropsku kulturu. Odmah na stanici cvećara, a ne ko kod nas, i lepo ljudi prodaju samo plastično cveće, a ne ono naše koje se usmrdi posle par dana stajanja u vazi.
Naš ljubazni domaćin stigao je po nas odmah posle sat vremena i odveo nas u svoj lepi stan, jer on je istoričar umetnosti, odlično govori engleski, toliko bolje od nas da smo ga jedva razumeli, a on je malo nagluv pa nije nas čuo šta govorimo, i stan je jako lep i pun slika, a ne kao kod nas. Ima i finog i živahnog psa, rase bul terijer, koji voli da se igra s ljudima. Taj pas (Elektra se zove) je u stvari od njegovog simpatičnog sina. Jednog naočitog, snažnog, kratko ošišanog mladića u trenerci po poslednjoj evropskoj modi, a ne kao kod nas. Ima i lepu devojku plave kose. Elektra čvrsto u svojim snažnim evropskim čeljustima drži neku plastičnu lutku koju voli da grize i malo da reži na nas seljake koji ne umemo da se igramo sa tim ekskluzivnim, naprednim kučićima.
A svadba u Hiltonu - ludilo! Kakav dekor, kakva raskoš, kakav glamur, tako nešto nikad nisam videla. I svi se fino ponašaju, opušteno, smireno, odmereno i slušaju evergrin muziku, lepu, pop, onako baš baš finu, i vidi se da su išli u škole plesa i neverovatno kakvi su to maniri divni i kako se lepo zabavljaju - čudo jedno! Sve dok naravno ona seljačina Tobić Tobić Idol Mladih nije razbio čašu o glavu i krenuo da privatava neku Norvežanku za dupe, zbog čega su nas ljubazni domaćini opomenuli i rekli nam da smo seljačine, što i jesmo jer smo brate seljačine i nikad nećemo ući u Evropu, kakvi smo seljaci da to nije normalno.
Onda su nam naši domaćini rekli da smo ih nešto pogrešno razumeli, kakvi smo seljaci, i da u stvari ne možemo da spavamo kod njih nego da treba u hotelu. Neki nesporazum pošto smo mi glupi ljudi, a i mislili su da dolazimo kolima pa nismo mogli s njima na izlet nego smo morali da ostanemo u tom divnom hotelu. Na dvanaestom spratu, ceo Bukurešt na dlanu, divan grad, vidi se i ona ogromna građevina koju je gradio onaj vladar Čaušesku pa nije dočekao završetak gradnje jer ga je prekinula prerana i neočekivana smrt. Jadan čovek.
I taksisti su jako ljubazni. Sve bi učinili za svoje mušterije samo da stignu na vreme. Gotovo nikad se ne zaustavljaju na crveno. I sve lepo čavrljaju s mušterijama i nikad neće da vas prevare. I nisu onako fanatično religiozni i nisu klerofašisti kao mi nego se toliko iščuđavaju kad uopšte vide neku crkvu da se odmah krste koliko ne mogu da se načude što još postoje crkve u njihovom gradu. I ne samo taksisti, svi se Rumuni krste kad vide crkvu. A mi seljaci se uopšte ne krstimo kad vidimo crkvu jer je nama to normalno. Mi ovde imamo crkve, a mnogi seljaci čak idu u njih i mole se. Tamo ima čak i poneki pop, ali ne nose brade ko ovi naši đilkoši koji nisu verovatno ni čuli za žilet i penu za brijanje.
A hrana tek, to nije normalno kakva hrana. Onako, mislim, nije onako džiberski začinjena kao kod nas, nego sve onako fino odmereno, mi seljaci smo na sve morali da stavljamo so i biber. Najveći specijalitet su im škembići na sto načina. Čorba od škembića naročito. Služi se uz svinjsku mast. Ja je nisam probala pošto Idol Mladih nije hteo da mi da da probam koliko je dobra. Ali i mi imamo malo ponosa. Nismo nijednom pojeli jelo sve do kraja da ne ispadne da umiremo od gladi pa kao ližemo tanjire.
A što je najbolje МекДоналдса, Кентаки Фрајд Чикена, Пица Хатова i ostalih fantastičnih američkih fud centrara na svakom koraku, a ne ko kod nas, koji smo seljaci...
Najviše mi se dopao i taj zapadni šmek jer se stalno osećaš kao da si u centru pažnje. Prilaze ti stalno neki ljudi, onako iz zezanja kao traže neki sitniš, tu i tamo ti iz zajebancije zavlače ruke u džepove, torbe, rance, pa na ulicama nikad nije dosadno.
Ali smo morali brzo da se vratimo pošto mi divljaci nemamo dovoljno para za te visoke evropske standarde. I još smo naišli na neke naše kvazi-pesnike i slikare u vozu, pa kad su čuli da mi je rođendan, onako seljački su nas častili pićem i pevali i pravili buku u celom vagonu, a bilo je tu i stranaca, jebote, kakvi smo seljaci, nisu mogli da spavaju od nas kako smo bili glasni, koji smo seljaci to nije normalno.
NAPOMENA: Ovaj tekst nije odlomak iz romana, nego običan istiniti događaj.