Nasiljem protiv šestardi!
Svakog ko u mojoj blizini večeras bude bacio šestardu, obradiću električnim blenderom za nos. Tri dana neće moći ništa ni da jede ni da pije ni da miriše. Ovo je upozorenje.
Mnogi pešaci će pucati iz automatske kruške u napasnike i kretene koji bacaju šestarde. Ukoliko neko uspe da mi objasni zašto to radi i koju vrstu zadovoljstva mu to pričinjava, oprostiću mu i samo ga proslediti nadležnim organima za lupanje po dupetu i piši.
Ujedno se ovom prilikom zahvaljujem Tigrastijoj od tigra koja me podsetila da su petarde odavno evoluirale u šestarde.
Ja u "Danasu"
Pavle Ćosić, Leposava; Kornet, 2007.
Budućnost nije obaveza
Vladimir Arsenić
Kako će Beograd i Srbija uopšte izgledati u budućnosti, kad B92 postane državna televizija, a vlast preuzmu nevladine organizacije, tema je romana Leposava (Kornet, 2007) iz pera lingviste, publiciste a pre svega internet persone, Pavla Ćosića. Ova poslednja kvalifikacija možda je i najvažnija za razumevanje prirode teksta koji se nalazi pred čitaocima, pošto se redovno pojavljivao na blog stranici autora.
Suštinski, radi se o nekoj vrsti avanturističkog romana, koji bi verovatno bio krajnje nezanimljiv da se ne odvija u neodređenoj budućnosti Srbije, koja se i tada kao i dan danas nalazi pred večito odloženim ulaskom u Evropu. Međutim, upristojenje građana te buduće Srbije sada vrši Nevlada (koaliciona vlada nevladinih organizacija) koja proganja sve ono što misli i dela različito od proklamovanih evropskih vrednosti. Pored nje, za civilizovanje bombama zadužen je i Crveni krst, koji u Ćosićevom romanu više nema ulogu humanitarne organizacije, već je u potpunosti militarizovan. U takvom svetu, u kome se kažnjava zbog nevezanih pertli, prljavog donjeg veša ili češanja na javnom mestu, u kome je, u posebnim kabinama koje se nadziru, obavezno pranje određenih delova tela svakih nekoliko sati, Leposava, studentkinja političke korektnosti, upada, a posredno i izaziva, konflikt između pešaka i taksista.
Zaplet romana krajnje je prozaičan, i čitava priča pati od manjkavosti koje prate žanr. Gotovo da nijedan pisac avanturističkih romana ne uspeva da isprati liniju zapleta i da pokrije sva ona pitanja koja se u narativu otvore. Pavle Ćosić nije izuzetak, ali u njegovom tekstu to i nije tako vidljivo, jer on cilja na čitaočevo iznenađenje miljeom i atmosferom romana. Sa druge strane, Ćosićev izbor da radnju romana smesti u budućnost, ostavlja mu mogućnost da ne mora da polaže račune za svaku motivacijsku prazninu koja se javi u tekstu, jer se predstavljeni svet ne ponaša po pravilima koja su nama poznata. Konačno, za njega je mnogo interesantnije da su Milka Planinc i Sonja Biserko dobile Nobelovu nagradu za mir, nego da čitaocu na plauzibilan i logičan način objasni razvijanje radnje u romanu. Ne kažem da Ćosić to radi nevešto, naprotiv. Ipak, teško da bi njegov roman prevazišao lokalna interesovanja, da ga nije smestio u jednu od mogućih srbijanskih budućnosti.
Nasilje nad građanima Srbije koje se sprovodi u cilju približavanja Evropi podrazumeva odricanje od kulture kioska, domaće kuhinje, gajenja živine i raznih drugih oblika tradicionalnog ponašanja. U to spada i prelaženje druma mimo pešačkog prelaza, što je ujedno i glavni zamajac fabule. Svaki oblik nenadziranog života izbacuje se izvan zidina velikog grada, a građani koji ostaju u gradskom prostoru žive u totalitarizmu, koji se sprovodi u ime približavanja nedostižnom evropskom idealu. Tako ćemo u pančevačkoj divljini (sic!) naći razne naturiste koje zvanična vlast naziva još i sarmaši, kiseli kupusari, špajzisti, roštiljaši - zbirnim imenom divljaci i retromani. Naravno, ovi odmetnici predstavljaju pravu vrednosnu alternativu postojećem totalitarnom Nevladinom beogradskom svetu, jer bez obzira na to što su prikazani kao blago tupavi, žive po sopstvenim nahođenjima.
Međutim, u svom do paroksizma dovedenom radikalskom diskursu, Pavle Ćosić ne želi da se podsmeva suštinskim vrednostima koje bi trebalo da se podrazumevaju čak i u današnjoj Evropi. On, bez obzira na sve, kroz svoje likove i fabulu veliča slobodu i mogućnost izbora. To što je za metu svog podsmeha uzeo ljude koji danas predstavljaju nosioce drugačijeg (a u srbijanskom slučaju nužno evropskog) mišljenja, ne znači da im se ruga. Smeh je lekovita stvar i služi, između ostalog, i da nas natera da se zamislimo nad sopstvenim delanjem. Kritička samorefleksija nikada nije na odmet, a Ćosićeva sprdačina sa svim što mu padne pod pero/tastaturu, čini se da za cilj ima upravo to. U krajnjoj liniji, kako na kraju romana lepo reče Volfgang Amadeus Mocart kad po trinaesti put vaskrsne u Leposavinom Beogradu, budućnost nije obaveza.
