Leposava

U iščekivanju nastavka...

Pošto se stvari u ormanu komplikuju i odlaze u neke vode koje se kose s novogodišnjim raspoloženjem, rešila sam da ništa ne postavljam na blog pre Božića, a možda se oduži i do Srpske Nove. Malo je to radi držanja čitateljstva u neizvesnosti, malo radi ostavljanja istog na miru, a malo su prisutni i tehnički razlozi (na primer, privremeno je otkazan prijem dostave NTRSG-a putem kontraneta izbeglim platišama crvene kose).

Međutim, to nipošto ne znači da ću vas ostaviti na cedilu i u dosađivanju. Evo kako ćete se zabavljati tokom novogodišnjih praznika u iščekivanju nastavka priče:

Prvo pustite Radio Krompir. Vratite se na ovu stranicu iz drugog prozora, zgrabite miša i zavrtite ga u pravcu kazaljke na satu tako da ga Dimitrijeva lopta prati. Onda je zavrtite još brže praveći veće krugove. Pustite loptu da dodiruje ivice ekrana dok ne odleti napolje. Nastavite neobuzdano da vrtite miša dovoljnom brzinom da vaš pogled loptu više ne može da prati.

Iznenada promenite smer vrćenja lopte! Sad u suprotnom smeru ponovite istu radnju. Odlepite!

Pomerajte miša gore-dole drndajući sve brže! Odlepite potpuno! 

Dočekajte 2006. godinu ponavljajući ove radnje i sve želje će vam se ispuniti u zdravlju i veselju.

Vaša verna Leposava

p.s. na lopti igrački hvala nemirnoj 

objavila lepa u 28. decembar 2005 12:47:00 | 39 komentara

U kandžama kiselih kupusara

Izlazimo od Makijevih rođaka pravo na ulicu Dejana Nebrigića. S leve strane se izlazi na Tamiš i nameće se rešenje da ga preletimo i nastavimo dalje šumom i poljima prema Peščari. Ali oboje smo gladni i žedni a nemamo ništa sa sobom. Uz to, Dimitrije nema kravatu a ni ja nisam ponela suknju pa ne možemo ni u jednu samoposlugu ili fud centar. Ne možemo ni u jednu javnu prostoriju.

- A da ti otcepim parče duksa pa da ti od toga napravimo kravatu? - predlažem.

- A da ja sebi odsečem sise pa da ti od toga napravimo suknju? - ironičan je Dimitrije.

- Pa šta drugo da radimo? Hoćeš da umremo od gladi? Preko puta je šuma, čoveče! Šuma! Tamo nema ničega osim krpelja i divljaka! Gledaš li ti vesti?! Valjda znaš da se špajzisti i retromani svih vrsta kriju po šumama!

- Ne histeriši! Ućuti, prijaviću te JUST-u!

Stara fora iz škole. Nama su kad smo bili klinci stalno govorili da svaku nepravilnost u ponašanju drugova prijavimo Jedinstvenoj ustanovi za suzbijanje terorizma. Iako je naša zemlja u to vreme bila optužena za nesaradnju sa Haškim tribunalom po tom pitanju, skoro niko nije prijavljivao nedolično ponašanje svojih drugova (što nas je kasnije došlo glave prilikom trećeg bombardovanja). Tek poneki štreber se pridržavao prijavljivanja JUST-u, ali njih su svi mrzeli. Mi ostali smo s tim voleli da se sprdamo. Kad god neko počne da te nervira: "Umukni, prijaviću te JUST-u!"

- Idemo - viče Dimitrije i daje mi znak da krenem za njim. Stajemo ispred jednog većeg fud centra.

- Odveži pertle! - kaže mi i iz ranca vadi bušeći blender za nos!

- Odakle ti to?!

- Sam sam ga napravio. Moramo u pljačku. Odveži obe pertle i radi sve što ti kažem. Nemamo vremena.

Ulazimo u fud centar pa pravo u МекДоналдс, onako razdrljani, nekorektno obučeni i još sveže odvezanih pertli. Odmah počinje vriska i panika. Roditelji uzimaju decu i trče prema izlazu. Radnici obezbeđenja su nemoćni pred našom pojavom. Bacaju se ne pod i rukama pokrivaju glave. Verovatno misle da smo gibaničari koji se toliko spominju na vestima u zadnje vreme.  

Prostor je čist. Prodavci nas gledaju prestravljeno. Odabiremo najuplašenijeg. On mora da izgovori obavezan teks:

- Dobro došli u naš najpoznatiji i najbolji restoran na svetu. Izvolite, recite, na usluzi vam je kompletno osoblje i ponizno vas pita šta želite da pojedete i popijete.

- Umukni, idiote smrdljivi! - sasekao ga je Dimitrije - Ne mogu više da slušam ta vaša sranja! Uvlačite se u dupe svakom ko ovde uđe a tamo nam serete u te vaše hamburgere koliko nas mrzite! Radite za ušljive pare samo zato da biste imali šta da gurnete u ta vaša licemerna usta!

- Dimitrije! Smiri se, jebote, šta ti je? - upozorila sam ga.

U prostoriji tajac. Niko ne sme ni da pisne. Dimitrije zgrabi jadnika za vrat i gurne mu blender u nos.

- Leposava, idi kod one krave tamo i uzmi pet-šest kompletnih lančeva s poklonima. Ako neće da ti da, razneću ovom šmokljnu nos u prah - Slušam ga. Osećam se nekako moćno. Šmokljan! Kako li se samo setio te odavno zabranjene reči? Dimitrije očigledno preteruje. Ali dobro, pljačka je uspešna. Uzela sam lančeve i strpala ih u svoj ranac. Odlazimo leđima okrenuti prema izlazu, brzo. Znamo da nam je policija za petama i moramo da žurimo. Ja dovikujem:

- Da se niko nije mrdnuo!

Dok izlazimo, čujemo onog idiota od šmokljana koji dobacuje:

- Hvala i dođite nam ponovo.

Ispred fud centra je bilo dosta mirno. Ja vadim lančeve da vidimo šta smo dobili na poklon.

- Leposava! Da li si normalna? Nemamo vremena za te gluposti. Palimo dalje. Vadi loptu! - Dimitrije je strog i u pravu je.

Nastavljamo prema Tamišu i dok smo stajali na nekom polju, čujemo zvuk helikoptera. Policija zna u svakom momentu gde se nalazimo. Moramo stalno da se krećemo. Trčimo prema šumi u nadi da je odande signal slabiji. Ili bar da će nas tamo teže naći.

Kako smo zašli među ta grozna drva, tako nam se noge nađu u blatu do kolena. Ovo je neka jebena močvara, ali nema nazad! Nastavljamo da gazimo sve dalje a močvara je sve dublja. U jednom momentu moramo da se uhvatimo za lopte.

Jedva nekako uspevamo da se iskobeljamo iz blata. Letimo iznad nepregledne šume. Ništa nam nije jasno. Ovo područje uopšte ne poznajemo.

Okrećem se i vidim dva helikoptera. Očigledno je da nas prate. Dimitrije sleže ramenima dajući mi znak da nema pojma gde smo ali da moramo da se spustimo. Pratim ga. Nazire se kraj šume. Tu počinju polja kukuruza. Spuštamo se među kukuruze i tu se skrivamo. Tek je kraj proleća i kukuruzi su još niski. Očajnički ležemo na zemlju da nas ne vide iz helikoptera koji se sve glasnije čuju.

- Moramo stalno da se krećemo - ponavlja Dimitrije po ko zna koji put.

- U čemu je svrha? - uvek će znati gde smo.

- Samo ti trči! - naređuje mi Dimitrije.

Umorni smo, ja više ne mogu, a trčati kroz polja kukuruza je užasno naporno. Negde oko kilometar ispred nas nazire se gusta šuma. Trčimo prema tamo.

Sad već vidimo helikoptere. Idu tačno prema nama. Ja gubim nadu, stalno se saplićem i posrćem. Padam na svakih deset koraka. Dimitrije me diže i nastavljamo prema šumi. Iz helikoptera pucaju u nas iz automatskih kruški. Vrlo su precizni. Dimitrija odmah pogađaju i on pada onesvešćen. Skačem na njega da deo kleriliciteta pređe na mene. Tako su nas učili u školi iz Osnova borbe protiv terorizma. Kad je izgledalo da više nikako ne možemo da se izvučemo, dok smo tako ležali prepustivši se sudbini, začula se strašna eksplozija.

Okrećemo se i vidimo helikopter u plamenu. Milijarde komadića rasprsli su se i lete na sve strane. Spektakularan prizor. Drugi helikopter se brzim manevrom okreće i vraća se nazad. Beži!

- Šta se desilo? - pitamo jedno drugo Dimitrije i ja.

- Od čega je ovaj eksplodirao?

- Možda je naleteo na neku prepreku! - Kaže strogi glas iznad nas. Okrećemo se i shvatimo da smo okruženi trojicom spodoba. Neobrijani, proćelavi, bez kravata, čak bez košulja. Jedan je čak bio go do pojasa i imao je potpuno neobrijane grudi i iz pazuha su mu virile ogromne dlake. Izgledali su užasno! Kao da su izašli iz nekog Bi-Bi-Sijevog dokumentarnog filma.

Dimitrije vadi blender za nos, ali mu ga odmah oduzimaju lakim pokretom.

- Loptopešaci? - pita nas bradonja.

Tresemo se od straha. Ko su dođavola ovi!? Ako su ultranacionalisti sarmaši ili oni kajmakčionisti zaklaće nas odmah. Možda nas i siluju. Na B92 stalno javljaju o njihovim nacistoidnim i klerofašističkim zločinima.

- Da... - odgovara Dimitrije, a glas mu podrhtava.

- Ti, devojko - obraća se meni - brzo popij ovo!

Gura mi nekakvu pilulu u usta.

- Šta je to!?

- PMS.

- Kakav bre PMS?

- Premeštač mikrofajnderovih signala! - Izraz lica mu je iz blizine nekako blag, čak bih rekla prijateljski. Nemam izbora. Gutam pilulu.

objavila lepa u 26. decembar 2005 16:28:00 | 25 komentara

.... (nastavak od juče)

Ipak sam zaspala. Probudila sam se samo nakratko za PPG. Budi me ćale oko tri. Cela ekipa, svi, došli su kod mene. Tako je Dimitrije odlučio i sve ih ovde pozvao. Nisu hteli da me bude jer su znali da sam neispavana. Ćale se malo doveo u razum i shvatio da smeđa traka nije najgora stvar koja može u životu da mu se desi. Sedeo je i ćaskao s njima sasvim normalno. S tim da su svi i dalje bili jako nervozni. Dogovarali su se šta da rade. Odjednom smo svi postali svesni da se sva dešavanja u gradu zapravo vrte oko nas, da na nama leži najveća odgovornost i da nešto moramo da učinimo, makar da bi sprečili krvoproliće. A sve je mirisalo na to.

Kao što su taksisti i zapretili, u toku prepodneva ubili su četiri obična pešaka. Ladno sam mogla da stradam da su me videli dok sam bila u Pionirskom parku. To smo saznali preko kontraneta. Na vestima nisu javili apsolutno ništa. Za oficijelne medije se ništa ne dešava. I dalje stižu isključivo vesti iz Butana.

TOP-ovci su bili kod Dimitrijevih i poručili mu da se odazove radi pomirenja i sklapanja saveza, ali niko im od nas ne veruje. Na kontranetu se kaže da su ubili troje vozača, ali izgleda nijednog taksistu. Nisu birali. Rešetali su iz antitaksija.

Uprkos policijskoj zabrani, Udruženje telohranitelja istrajava u nameri da održi komemoraciju za Gileta, kao što je Dimitrije i pretpostavio.

Sa ulice dopiru zvuci razularene mase, ponekog pucnja i policijske sirene. Sve se pretvara u ludnicu.

Niko nema predstavu šta činiti. Nismo ni za otkazivanje komemoracije ni za sukobe, a konfrontacija se ne može izbeći, to je sad više nego jasno, naročito posle ovoliko ubistava.

Na kontranetu se pojavljuju i prvi podaci o stradalim taksistima. Navodno su tri topovska antitaksija uletela među Crvene, raznela sedam taksija. Četvoro taksista su poginuli a tri su odvedena u Urgentni centar.

Brinem se i za kevu. Ona radi za Roza taksi, oni nisu toliki ekstremisti, ali imaju obavezu solidarisanja sa ostalima i moraju da su svi na poslu. Dobijam poruku od nje. Sadržaj poruke je zbunjujući i nimalo ne liči na nju: "Leposava, nadam se da spavas i da si u krevetu. Moja firma je uspostavila uspesnu saradnju s novim poslovnim partnerom. Drago mi je da su tako dobro upuceni u nas. Napolju je guzva. Vidimo se kad dodjem kuci."

Pročitala sam pred svima ovu nebulozu.

- To ti piše keva?! - pitao je Boksi.

- Da.

- Čekaj, gde ona radi? Ona je isto taksista, je li?

- Da.

- Pa jebote! Kako ne kapirate?! - zaurlao je Boksi - Taj novi poslovni partner je policija.

Da, to je značenje SMS-a. Keva tripuje da se poruke čitaju pa govori u šiframa. Ako taksisti sarađuju s pandurima, oni znaju s kim se Dimitrije druži i gde bi mogao da bude. Banuće nam ovde svakog časa!

Nastala je totalna pometnja. Taksisti znaju gde smo! Ako nam Crveni taksisti ulete, a svi sa sobom imamo lopte, pobiće nas na licu mesta.

Kupimo svoje stvari i izlazimo napolje. Čim smo izašli, čujemo buku u hodniku. Čuje se da se neko žurno penje. To su taksisti!

Vraćamo se nazad.

- Nema nam druge! - kaže Dimitrije - Lopte u ruke pa kroz prozor!

U pizdu materinu! Ja sam na jedanaestom spratu i oduvek mi je bila frka da uopšte pogledam dole, a sad odjednom moram da skačem kroz prozor. Šta ako lopta otkaže? Pritom, još nikad nisam isprobala nabudženu loptu. Nije bilo prilike.

- Ne brinite se! Lopte su pouzdane i ništa vam se ne može desiti - objašnjava Dimitrije - Samo kontrolišite smer pomoću ručki i pratite mene.

To je rekao i iskočio! U letu je podvukao sedište, držeći se jednom rukom za ručku. Odmah je zamakao iza susedne zgrade desno. Sledeća iskače Ceca:

- Drkadžijeeeee! - poviče i nestade za njim.

Mi se pogledamo. Nema vremena ni za šta. Taksisti su sve bliže. Ćale zaključava vrata na sve četiri brave i sklanja se. Znamo da će pucati iz kruške.

- Ajde Boksi! Ajde Galina, skačite! Ja ću poslednja. - Ovo sam izjavila ubeđena da govorim nešto jako hrabro. Kao, ja ću biti prva na meti taksistima. U stvari je jasno ko dan da me najviše strah da se bacim.

Boksi, Maki i Galina skočiše nekako istovrmeno. Odmah zatim začuo se prasak iz kruške. Nisam više imala izbora. Skočila sam i ja.

Uuuuuuu! Kakav lud osećaj! Strah od visine prestao je istog momenta kad sam podmetnula sic. Lopte sad ulivaju više poverenja pošto lebde ravnomerno, a frikativnim motorom za usmeravanje je lako upravljati jer ručke odlično simuliraju volan. Tu je i desna ručka za gas koje ranije nije bilo jer je motor bio abruptan pa je imao samo inicijalni gas. Srećom, vetru ni traga.

Prozor kroz koji smo skočili gleda na dvorište i niko nas nije mogao videti sa ulice. Pre nego što sam zamakla iza zgrade, okrenula sam se za sobom. Nikog nije bilo na prozoru. Znači da nas taksisti nisu videli. Ćaleta će malo maltretirati, ali neće mu ništa. Ne mogu pošto nema loptu sa sobom.

Dimitrije predvodi ovu neobičnu kolonu. Trudi se da izbegava ulice, ali to nije sasvim moguće. Prelećemo ugao Zmaj Jovine i Jevremove. Ispod vidimo komešanje mase, ali niko ne gleda gore. Tu Dimitrije zaokreće levo. Kapira da je glupo da se krećemo prema centru. Ako se zateknemo iznad Trga, pokosiće nas prvi taksista. Da smo više razmišljali, mogli smo da instaliramo glavne spikere pa da budemo u kontaktu dok letimo. Da se dovikujemo nije pametno jer će nas odozdo čuti. Trudimo se da budemo što bliži jedni drugima. Nekoliko puta se sudaram sa Makijem i Galinom. Trapavi smo, nenaviknuti na lopte.

Dimitrije daje gas, ide preko Botaničke bašte i leti prema Pančevu. Pratimo ga. Ovaj deo grada iz ptičje perspektive deluje žalosno. Karaburma je mnogo stradala u bombardovanju i skoro ništa nije sanirano odonda. A ni pre bombardovanja nije puno bolje izgledao. To sivilo me oduvek bacalo u depresiju, a ovako iz visine izgleda još gore. Negde iznad Višnjičke Banje začuje se pucanj, ali ne možemo da odredimo odakle dolazi. Ja sam se uplašila da nas nije ugledao neki taksista, ali verovatno nije. Dimitrije vešto izbegava saobraćajnice, kao da je sve unapred proučio na mapi. Pored onih šest solitera kod Rukavca izgubili smo na visini pa su ljudi mogli da nas vide kroz prozor. Za sobom sam čula jedno dete koje se dere: "Mamaaaa! Dođi da vidiš leteće pečurke!".

Preleteli smo Dunav i sleteli u šumu preko puta Bele Stene.

Spakovali smo lopte u rance i nastavili peške do autoputa. Tamo smo ustopirali neki kamion koji nas je prevezao do Pančeva gde smo otišli kod Makijevih rođaka.

Dočekali su nas unezvereni. Na B92 ima najzad vesti o događanjima u Beogradu, a na snimcima haos. Ispred Sponzoruše sukobili su se pešaci, vozači, taksisti i policija i računa se da ima na stotine poginulih. Neprestano stižu vesti o novim žrtvama. Prizori su užasni. Policija i Crveni taksi uleteli su u TOP-ovo obezbeđenje Giletove komemoracije, pešaci su izvadili digitalne noževe i došlo je do borbe prsa u prsa.

Da sve bude još gore, nas su proglasili za vinovnike ovih događaja. Umešale su se i političke stranke. Opozicija nas poziva da se dobrovoljno predamo i doprinesemo uspostavljanju mira, dok vlast obećaje da ćemo biti odmah uhapšeni i da su nam u tragu. Pejstovala sam saopšenje Nevalade Srbije: "Loptopešaci, teroristička fašistička organizacija koju predvodi Dimitrije Glistović, unela je potpuni haos i nasilje na ulice Beograda. Razulareni pešaci predvođeni njihovom dirigentskom palicom i uz nacionalističko-velikosrpsku pomoć podaničke Terorističke organizacije pešaka pobili su na stotine naših nedužnih građana. Ova šačica divljaka i mentalno poremećenih nakaza biće privedena licu pravde u što kraćem roku. Leposava Crvić, ozloglašena nacistoidno klerofašistička veštica, od ranije poznata organima gonjenja po svojim odvratnim nehigijenskim ispadima, nosilac smeđe trake četvrti dan, jedna je od vođa ove razularene skupine. Vinovnici su poslednji put viđeni u stanu njenih roditelja, koji su privedeni u okružnu robnu kuću zbog krivičnog dela prikrivanja mirovnih zločinaca".

Dok sam ovo slušala, suze su mi se polako slivale niz lice. Osećanje nemoći, nepravde i poniženja, kad se pomešaju, to je nešto jezivo.

Ostali su isto nekoliko minuta slušali sa zaprepašćenjem.

Počeli smo da se dogovaramo šta da radimo. Dimitrije je rekao da policija verovatno folira kad kaže da nam je na tragu jer ne vidi kako bi mogli da znaju gde smo. Tu se ja pljesnem po čelu!

- Jao! Mikrofajnder! U pizdu materinu!

- Šta je bilo?!

- Jutros su me startovali kerovi i dali mi da popijem mikrofajnder!

- Znaju gde smo! Brzo! Leposava, ti i ja furamo dalje dok ne prestane dejstvo mikrofajndera. Vas četovoro ostajete ovde i ne mrdate. Čekate da se vratimo da se dogovorimo šta ćemo dalje!

Zgrabimo lopte, telefone i nešto toplije da ogrnemo i izlećemo napolje.

objavila lepa u 24. decembar 2005 21:03:00 | 25 komentara

...

Cele noći nisam mogla da spavam. Od uzbuđenja sam ustala oko pet ujutru i otišla da se prošetam po gradu.

Ne pamtim da je Beograd ikad bio takav. Zgrada televizije bila je opkoljena kordonima policije od ranog jutra. Bilo ih je na svakom ćošku oko Trga, a u nekim ulicama nisu uopšte dozvoljavali prolaz. Bulevar sablasno prazan, u samom centru nijednog vozila. Tek tu i tamo prođe neko komunalno vozilo ili marica. Primetila sam da na Terazijama nije bilo nijedne krave, što se od donošenja Zakona o mleku na javnom mestu nikad nije desilo. Na raskrsnici kod Brisela kupila sam novine B92, a prodavačica mi po prvi put otkako znam za sebe nije uzvratila obavezan otpozdrav: "Hvala Vam, gospođice, što ste kupili novine. Sve što tu piše je apsolutna istina. Uživajte u njima i želim Vam prijatan dan". Ne, ništa od toga, samo jedno mlako "Hvala, doviđenja". Suviše prirodno i opušteno, kao da smo zajedno ovce čuvale. Očigledno vrlo delikatna i osetljiva atmosfera. U svakoj drugoj prilici bilo bi normalno da je odmah prijavim, ali sad je i njoj i meni bilo jasno da tako nečem nema mesta. Na neki čudan način mi je čak bilo drago što mi se tako neobavezno obratila.

Sela sam u Pionirski park da pročitam novine. Preplavljene su vestima o Butanu i požrtvovanoj ulozi SAD u borbi za mir u svetu. Opet nema ničeg drugog. Tek negde na trideset drugoj strani saopštenje koje je izdala policija pred zaključivanje broja: "Zabranjuje se svako okupljanje izuzev dočeka košarkaša ispred zgrade Nevlade Beograda".

"Sranje!", odmah sam pomislila. Propade nam čitav plan. Odmah okrećem Dimitrija da mu to kažem. Budim ga, naravno, ali raduje se što sam u gradu pa mogu da mu opišem kako deluje. On odmah kaže da ga ta vest ne iznenađuje.

- Ako je okupljanje zabranjeno to ne znači da ga neće biti. To jedino znači da će policija možda rasterivati okupljene. A možda neće ni to. -  Dimitrije ovo zaključuje na osnovu poznavanja političke istorije.

U tom momentu iz pravca Skupštine pojavljuje se kolona od desetak Crvenih  taksija. Svi voze jednoobrazne blindirane automobile, ne znam koje marke. Polako idu prema Trgu i to deluje zastrašujuće. Samo mi je prostrujala neka jeza kroz telo. Pretrnula sam od straha i mahinalno se bacila na zemlju. Nisu mogli da me vide od drveća i žbunja u parku.

- Dimitrije! - šapućem - Evo ih Crveni!

- Šta rade?

- Evo idu prema Terazijama. Ima ih desetak, u blindiranim automobilima.

Od Trga Braće Marks prema Terazijama stoji kordon policije i zaustavlja saobraćaj. Živo me zanima šta će se desiti kad Crveni dođu do njih. Tu se na moje oči odigrava nešto potpuno stravično. Kordon se razmiče i propušta kolonu! Murja je na strani taksista! Kažem to Dimitriju. On psuje u slušalicu.

- Vrati se kući, brzo! - kaže mi - Menjamo plan! Javi mi se kad stigneš.

I odmah prekida vezu. Konspirativno.

Kući krećem uplašeno manjim ulicama jer osećam da su glavne opasne. Policija i taksisti zajedno će nas pogaziti u pravom smislu te reči. Nema teorije da im se suprotstavimo sami, a TOP nam može učiniti samo medveđu uslugu svojim ekstremizmom.

Tu i tamo prođe neki gradski autobus, ali skoro potpuno prazan. Na uglu Majke Jevrosime i Nataše Kandić srećem Džonija Štulića, drugara iz škole. Čisti PPG kabinu. Treći put je uhvaćen sa nevezanim pertlama i dobio je godinu dana čišćenja u tom kraju. Kaže mi da je video dva TOP-ova antitaksija kako prolaze Makedonskom u pravcu Džordža Buša Šestog. I on je užasno uznemiren. Kaže mi da jedva čeka da završi posao pa da pali kući. Iza ćoška nailazi policijska patrola. Njih trojica do grla naoružani elektronskim noževima, automatskim kruškama i bušećim blenderima za nos. Nastavljam prema njima pokušavajući da glumim smirenost. Zaustavljaju me i pitaju zašto nosim smeđu traku. Objašnjavam im, legitimišu iz OLK, daju mi da popijem mikrofajnder i puštaju me. Užasno su drski. Jedan mi dobacuje:

- Bolje se ti pričuvaj danas da se i sama ne posereš u gaće!

Vrag je odneo šalu, očito. Uz pomoć mikrofajndera ceo dan mogu da lokalizuju moj položaj. Kući stižem prestravljena. Odmah zovem Dimitrija. Kaže mi da će mi se javiti kad još malo porazmisli o svemu.

Osam je sati. Vraćam se u krevet i opet ne mogu da zaspim. Osećam da će se desiti nešto užasno. Samo da ovaj dan nekako prođe...

objavila lepa u 23. decembar 2005 16:30:00 | 33 komentara

Napetost raste

Dani postaju sve luđi. Prvo me probudio Boksi telefonom i rekao mi da uključim bilo koji kanal. Znala sam odmah da je to opet jedan od opštih događaja. Na ekranu Džordž Buš XII objašnjava razloge, ali u početku ne mogu da shvatim gde se oslobađanje i demokratija dešava. Pomislila sam prvo da je opet kod nas. Idu snimci nekog pustošenja, hiljade mrtvih tela, klasika, baš kao kod nas posle četvrtog bombardovanja. Butan! Izabrali su Butan zbog osnovane sumnje da su butanski ekstremisti i njhov vođa Druk Vangčuk krivi za nedozvoljenu proizvodnju hemijskih sredstava. Kako tvrdi CIA, ustanovljeno je da se u okolini Timbua nalazi fabrika za proizvodnju deterdženata za veš, dok je na severu zemlje pronađena rafinerija sapuna za kućne ljubimce.
Timbu je sravnjen sa zemljom i računa se da ima oko 300 hiljada ljudskih žrtava, 420 hiljada životinja i nešto više od milion insekata samo u tom gradu. Uvek mi je žao kad čujem te brojke, ali me ipak više raduje što će demokratija stupiti na tlo još jedne države i što će u svetsku zajednicu stupiti još jedan narod. Ne znam puno o Butanu. Samo sam u poslednje vreme na vestima B92 dosta slušala o surovom butanskom kralju, svirepom nacionalizmu njegovih podanika i osvajačkim tendencijama krvoločne butanske vojske. Laknulo mi je kad sam čula za američku intervenciju i sad me manje strah od butanskog deterdženta. Žao mi je što na kontranetu ima toliko protivnika američke politike. Ti divljaci, a naravno da ih najviše ima kod nas, tvrde da su Amerikanci napali Butan zbog velikih nalazišta mocart-kugli. Stalno nešto izmišljaju...
Ova vest je išla na svim kanalima i nijedna druga nije mogla da se čuje. Tek u redovnom terminu od pola osam sam čula i ostale vesti, a među njima i jedna mnogo značajnija od ove. Barem za mene. Ubijen pešak na lopti na uglu Kneza Miloša i Džordža Buša Trećeg!
Odmah zovem Galinu.
- Jesi čula?!
- Šta?
- Sad su javili na vestima...
- Ma znam... Boli me cupi za Butan.
- Ma ne bre! Ubijen pešak na lopti!
- Ne seri! Ko?
- Nisu javili kako se zove. Ne znaju. A ubica je neki taksista...
- Iz kog udruženja?
- Ne znam ni to. Samo kratka vest.
- Idem u Ministarstvo. Moram da vidim o čemu se radi...
- Ajde pali pa mi se javi. Nemoj slučajno loptom!
- Nisam luda.
Pola sata sam čekala. Ili Gile ili Dimitrije, nema ko treći. Maki i Boksi nisu sigurno. Pozvala sam Boksija sad ja njemu da javim vest. Ni on nije čuo. Svi su se smorili od Butana. Dogovorili smo se da odemo svi kod Makija. To je bilo nekako najlogičnije jer je on Dimitrijev komšija i jer je blizu i Galininog ministarstva i mesta zločina. Stigla sam kod njega tačno kad se javila Galina.
- Gile!
Samo mi je to rekla i prekinula vezu. Posredno, nas dve smo krive za ubistvo. Em smo mu poklonile loptu, em smo zaboravile da mu javimo za odluku sa sabora taksista. Užasno sam se osećala i to je Galina znala. Zato me je i pustila da se malo smirim pa da je opet nazovem. Boksi i Maki su me tešili. U suštini, stvarno je glupo da se osećam krivom. Kriv je taksista.
- Drkadžija! - prokomentarisala je Ceca koja je tačno tad stigla kod Boksija.
Najgore je što posle punosnažne odluke Sabora taksista, ako se legitimno održi u Muzeju savremene umetnosti, ubica ne odgovara pred zakonom. S obzirom na to i na činjenicu da Crveni taksi nagrađuje sa deset štapova za vodeni kriket za svakog smaknutog pešaka na lopti, Gile je bio užasno laka meta. Ubijen je još pre nego što smo se setile da ga nazovemo. Išao je na bal telohranitelja u Strahinjića Bana. Čula sam se i s Mikijem koji ima pravo na dva poziva nedeljno dok je na prinudnom braku s debelom političarkom iz nevladinog sektora. Kaže mi da će se komemoracija održati u Sponzoruši sutra u pet. Tražili su i dodatno obezbeđenje od policije i dobili su ga. Izgleda da je Galina malo urgirala oko toga jer policija je obično na strani vozača. Na trećem dnevniku su javili da su taksisti najavili da će blokirati saobraćaj ako se održi komemoracija, a iz Crvenog taksija javljaju i da će pogubiti deset običnih pešaka ako policija ne zabrani skup. Oglasio se naravno i TOP sa saopštenjem da će podržati skup i likvidirati svakog taksistu koji se približi ulici Strahinjića Bana. Takođe, najavili su odmazdu zbog Gileta. Stvari su se jezivo zaoštrile. Još sam i ja pod trakom i nemam pravo da idem u Strahinjića Bana. Ujedno su mi jezivo pomešana osećanja budući da mi je majka taksista a otac telohranitelj i okoreli pešak.
Ubrzo je stigla i Galina i zatekla nas onak sjebane.
- Nije sve tako strašno - rekao je Boksi iz čista mira.
- Kako misliš?
- Sad ćete da vidite - i otvorio vrata od sobe za peglanje i sunčanje.
Dimitrije!
- Dimitrije! - povikali smo svi. Srećni. Ja sam mu se odmah bacila o vrat. Osetila sam neverovatno olakšanje. Živ je i na sigurnom!
- Pa dobro, da li si ti normalan da se kriješ u sopstvenoj zgradi? - pitala sam ga.
- Tu će me najmanje tražiti.
- Pa što nam nisi javio?
- Zato što vas verovatno prate, a mene prisluškuju. Imali smo sreće zbog ovog Butana. Ne verujem da su vas usred ove frke pratili.
- Drkadžije! - poentirala je Ceca.
U svakom slučaju, Dimitrije je napravio plan za sutra. Odličan! Detaljno smo ga razradili pre rastanka i dogovorili se da se nađemo kod Kengura u pola četiri. S loptama u torbi! Biće ultra zabavno. Unapred se radujem.

objavila lepa u 21. decembar 2005 13:42:00 | 16 komentara

Loptopešaci (Ulomak iz ormana)

Kod kuće haos. Ćale hoće da popizdi.
- Pa dobro, da li si ti normalna!?
- Šta se dogodilo?
- Odveo sam onog tvog u policiju, ali mi je pobegao usput.
- Hteo si da ga prijaviš!?
- Ne, nego je trebalo da mi natovari i TOP i taksiste i policiju na vrat!
- Ti stvarno nisi normalan! Hteo si ortaka da mi vodiš u murju! Najboljeg prijatelja!
Ćale je nešto promrmljao. To jednostavno nije u njegovom stilu. Ceo život me vaspitavao da takve stvari ne treba raditi, a sad je on prvi to uradio. Ipak su ga stisle ove trake. Sistem funkcioniše i prevaspitava i najupornije.
- A otkud ti tu? - pitam Galinu
- Zvao me Dimitrije. Daj odmah da ti kažem. Saznao je da su se taksisti dogovorili da pucaju u svakog ko loptom prelazi ulicu, bez obzira da li uključuje projekciju ili ne.
Nisam mogla da verujem. Jure nas i taksisti i TOP. Imaju zajedničkog neprijatelja i to nas. Još će i sklopiti savez.
- Pa šta im mi toliko smetamo?
- Iznervirali smo ih mnogo zbog onih projekcija. Kažu da su neki vozači sad počeli iz straha da staju pešacima na pešačkom prelazu čak i kad nisu naoružani, što ih ometa u saobraćaju i vređa njihov taksistički ponos.
- Kako ti sve to znaš?
- Ma Dimitrijev ujak je taksista. Znaš valjda da je juče bio Otadžbinski sabor taksista u Muzeju savremene umetnosti... Jedna od tačaka dnevnog reda su bile Dimitrijeve lopte i tako je odlučeno, ali tesnom većinom. Nije prošao predlog da se uđe u pregovore sa loptopešacima. Tako nas zovu. Loptopešaci!
Ladno su nas krstili. Gledala sam malo u Galinu, malo u ćaleta. Bio je malo besan, malo postiđen. Tu je Galina odvalila jedan od onih svojih čuvenih neočekivanih bezobrazluka:
- Čika Miki, jeste oprali gaće?
Tata se zacrveneo i otišao u kuhinju. Galina se zadovoljno nasmešila i namignula mi.
- Jao, Galina, baš si odvratna. Vidiš da mu nije lako s tom trakom... Nego, znaju li ostali?
- Znaju, javili smo svima.
Onda smo sele na kauč da razmišljamo gde bi mogao da bude Dimitrije. U onoj gužvi kad ga je ćale pokupio nije uzeo mobilni. Kući ne sme da ode zbog Topovaca. Galina je već probala da ga nađe preko TTCG-a, ali izgleda da se odjavio sa centrale da mu murja ne bi ušla u trag.
Na B92 su išle vesti. U njihovom stilu, a baš su pričali o smeđim trakama. Sreća da je ćale šmugnuo u kuhinju. Pritisnula sam kontrol-C da iskopiram u lakatni fleš.
"Po broju kažnjenih smeđim trakama, Srbija je i dalje prva u regionu, a u svetu je na drugom mestu, odmah iza Etiopije. Dok su u celoj Evropi smeđe trake odavno ukinute, kod nas su očigledno i dalje jako potrebne, a za našu televiziju stručnjak za Evropske integracije Boris Starešina kaže da se ne treba nadati ukidanju traka od strane Američke demokratske komisije za direktnu i moralnu higijenu u sledećih trideset godina. Rezultati su poražavajući, a primetno je da je među stanovništvom u gradovima najviše povećan broj onih koji su za vreme PPG-a čačkali zube improvizovanim drevnim drvenim čačkalicama. Zbog sumnje da postoji piratska fabrika čačkalica na teritoriji Srbije, Američka Vlada će verovatno uvesti sankcije na кока-колу i Diznijeve stripove." 
- Koji smo mi seljaci! - Konstatovale smo uglas Galina i ja.
Posle toga je išla vest o nekoj grupi tabakomana koji su proizvodili i puštali u promet kancerogeni duvan. Neverovatno! Nikad se nećemo civilizovati.
- Ej!!! - Setila sam se odjednom - A jesi javila Giletu i Mikiju?!
- Jao! - Lupila se Galina po čelu! Nije se setila da je i svojim telohraniteljima poklonila jednu loptu. Dobro, Miki je u prinudnom braku s debelom političarkom iz nevaladinog sektora još otkako je uhvaćen kako se kreše s Galininim verenikom, ali lopta je verovatno kod Gileta. Okrenula sam ga ja. Javljao mi se automat da je nedohvatljiv zbog žute trake!
To je gadno. Žuta traka znači ili da je priveden zbog zločina u saobraćaju ili na nekom sportskom događaju. Utešno je zvučalo to što je Gile stalno išao na utakmice pa je moguće da nije zbog lopte. Galina ga je zadnji put videla jutros kad ju je otpratio do kombija za prevoz Ravnopravnih indoevropskih građana jugoistočno-azijskog porekla ali ona nije umemorisala njegov današnji nacrt kretanja. Odjednom smo imale dva problema pred kojima smo bile nemoćne.
Rešile smo da se napijemo i izađemo da privedemo neku piletinu.
Bilo je ekstra. Kako li je tek u inostranstvu kad ovde kod nas može da bude ovako zabavno? Jedva čekam Bugarsku... Ako je ikad dočekam. Ni Dimitrije ni Gile se nisu javili cele noći. 

objavila lepa u 16. decembar 2005 17:11:00 | 23 komentara

Ispit

Sve mi se pomešalo. Kad sam se preslišavala, pobrkala sam sankcionisanje za pogrdno nazivanje Afro-Amerikanaca u Americi sa kaznama za dodavanje nepristojnih atributa političarima u Engleskoj. A to su lekcije 43 G i 87 X, dakle nema blage veze. Najgore je sa domaćim zabranjenim pesmama i melodijama. Sad više ne znam da li je "Hop-cup, poskočiću" u istom rangu kao "Kukavica" ili je u rangu sa "Zovi, samo zovi" i sa "Malim mravom". Zaboravila sam i kako ide melodija za "Hej Sloveni" i sa koliko se šamara kažnjava na licu mesta, a ne mogu da se setim ni da li se za to prijavljuje opštinskom ili republičkom MUP-u. Nisam mogla da se setim ničega što bi mi palo na pamet. Iako se to uči još u osnovnoj školi i sto puta se ponavlja i u obrazovno-vaspitnim ustanovama srednjeg nivoa, nikako nisam mogla da se setim koje godine su Sonja Biserko i Nataša Kandić dobile Nobelovu nagradu za mir.
S tom konfuzijom u glavi sam izašla iz kuće. Sad ne samo da imam smeđu traku nego još ni ništa ne znam.
Oduvek sam se pitala kakav je osećaj kad se pojaviš sa smeđom trakom na faksu (u školi mi se dešavalo par puta). Nije tako strašno. Jes da svi bulje u tebe, ali nisu mnogo neprijatni. Ljudi uglavnom postavljaju dobronamerna pitanja. Marija na primer:
- Šta je bilo? Prdnula si u liftu?
- Ma jok. Ćale uhvaćen u prljavim gaćama.
- Koji digri? - Marija se malo tu mač loži na engleski.
- Treći.
- To je najgore kad ti dedi smesti. Jesam ti pričala kad sam ja u skulu nosila crvenu traku bikoz ov maj keva?
- Kako to može?
- Ma može. Pazi foru. Nas dve smo čejndžovale krilca na ulošcima pa je posle u laboratorijskom nalazu ispalo kao da su ulošci moji. Teribl! Dečaci su me ubili od zajebavanja. Kad obtejnuješ crvenu traku pretvaraju se u monstrs.
- Ma znam, ali dve nedelje nije tako strašno. Ja sam jednom dobila na mesec dana, i to u sezoni parenja galebova!
- Ou šit!!
To je bilo stvarno jezivo. Ali odlučila sam da se toga ne prisećam pred ispit pa joj nisam ispričala do kraja kako je to izgledalo. Ponela sam i Robertovu tabelu. Štos sa rendom kombinovanjem delova rečenice u pismenom delu ispita još nikad nije omanuo, bez obzira što i profani znaju za njega, ne mogu takve rečenice da razlikuju od onih pravih. 
Od ove godine je zabranjeno raditi pismeni na mobilnom, tako da svako dobije svoju tastaturu i ekran koji su povezani s lokalnom mrežom. U ćošku za svako pitanje izađe odmah koliko imaš vremena da napišeš odgovor. Profa kruži po mreži i u svakom momentu može da vidi šta ti pišeš. A ja znam da profesor Milošević uvek najviše gleda šta ja pišem i stalno mi ulazi na čet. Kod njega smo imali i kapitalizam u prvom semestru. To je kao neka njegova fora. Kad se najviše udubiš, on ubaci: "Leposava, jel bi mi popušila patku?" Ne sme da napiše onu sablažnjivu jer se odmah uključi elektronska uzbuna. 
Sad kad smo ulazili u ispitivačnicu, jasno sam videla da je snimio moju smeđu traku. Najbolja fora je što je još jedna riba s gurpe imala istu takvu. Pošto po zakonu nas dve ne smemo da razgovaramo, otišla je Marija da je pita zašto. Upiškila se u krevet, sirotica. I mi hoćemo u Evropu a još pišamo u krevet?! Ona je za mene već znala. Efekat traka je stvarno veličanstven. Sve se sazna dok kažeš keks. Svaka čast onom ko ih je izmislio.
Zauzeli smo niski start tačno dva minuta pre osam sati. Ja sam stigla prva u svojoj grupi i sela za treći sto zdesna. Iskopirala sam na TTG ceo pismeni i tako sve sejvovala.
Prvo pitanje laća. 
1. Koje godine su VIS Idoli osuđeni u Hagu za izazivanje rasne i verske netrpeljivosti albumom "Odbrana i poslednji dani"? - 10 sekundi, 10 bodova.
To sam znala jer je moj deda išao u školu sa tetkom Vlade Divca. Drugo pitanje isto boza:
2. Koje godine je u Srbiji na vlast došao Savez nevladinih organizacija i osnovao prvu srpsku Nevladu? - 15 sekundi, 10 bodova.
Inače, Maki mi je provalio foru kako da uđem nekom na čet za vreme pismenog. Sistem ima užasno jaku zaštitu protiv toga, ali studentarija sve provali. Ipak, rekao mi je da nije potpuno bezbedno jer bi u isti prozor mogao da uleti i profa, tako da moram da se pazim. Za trik je znala i Marija koja mi je upala s pitanjem: "Ko je predvodio studentske demonstracije 1023-24?" Mislila sam da je Marko Milošević, ali nisam bila sigurna. To sam joj i rekla. Posle se ispostavilo da je Marko Milošević sin Slobodana Miloševića, tj. deda našeg profesora. Totalno sam sve pobrkala. Marija je posle htela da me stavi u kenon.
3. Napišite svojim rečima šta mislite o nacionalizmu - 15 minuta, maksimum 50 poena.
Mrzim ovakva pitanja, ali srećom tu su Robertove tabele. Sastavila sam 7 rečenica, serbizirala ih i iskopirala. Evo jedne primera radi:
Eskalacija idejno tuđih tendencija postavlja pitanje revizije strukture izbora finansiranja i zaoštravanja borbe na energičnom suzbijanju nosilaca nacionalističkih težnji u funkciji iskorištavanja postojećih kapaciteta.
Tu mi je profa uleteo u ekran: "Leposava, čime si zaslužila traku? Mogu li da pogađam?"
"Možete, profesore, ali moram da pišem".
"Ne brini se ti za pisanje. Znaš da ionako ne možeš da položiš sa smeđom trakom."
"Imam teoretske šanse". Mislila sam se da li da mu kažem da znam, ali da svejedno moram da pišem ili ovo što sam mu rekla. Ovako sam mu dala do znanja da se trudim. Stari perverznjak je reagovao očekivano: "Onda znaš i šta još treba da uradiš da bi položila..."
"Znam". Cure su mi rekle da nijedna koju je ošmekovao Milošević nije uspela da mu izmakne. On odvoji desetak riba u generaciji. Pošto sam znala neke koje su kroz to prošle, unapred sam bila sigurna da ću biti na spisku. Njegov sam tip. Najgluplje je što mi neke cure na tome zavide.
"Profesore!", pozvala sam sad ja njega. "Reci, srce!"
"A jel vi znate da je to zabranjeno dok sam pod trakom? :-)", razume se da on to zna, ali pitala sam ga čisto da vidim šta će odgovoriti. "XE XE", bio je kratak i jasan odgovor. A kao da ucenjivanje i privođenje studentkinja nije zabranjeno? Baš se pitam hoće li neko jednom ovog majmuna prijaviti Stalnoj komisiji žena ili barem Nadležnom Ministarstvu u Nevladi Srbije. 
Na četvrto pitanje nisam znala odgovor:
4. Ispričajte jedan politički nekorektan vic o Ravnopravnim indoevropskim građanima jugoistočno-azijskog porekla za koji se izriče kazna četvrtog stepena. - 3 minuta, 15 bodova.
To sam poglavlje preskočila jer mi je bilo dosadno. Skoro celo je u vicevima s kraja XX veka. Stvarno ne kapiram kako su ljudi tome mogli da se smeju. Sva sreća da su vicevi ušli pod zabranu još pre nego što sam se rodila. Inače bih u društvu umirala od dosade, a možda bih i poludela ili izvršila i samoubistvo kao i mnogi koji su živeli u to vreme. 
Peto pitanje je bilo totalno neočekivano. U momentu kad sam ga pročitala, a očigledno je da sam ga baš ja pročitala prva, sve je pošlo nekim svojim suludim tokovima. Pisalo je ovako:
5. Ko prvi od studenata dođe do ovog pitanja, biće istog momenta katapultiran iz svoje stolice i deportovan na Zadružno sejanje kukuruza u Veliku Planu! Srećno!

objavila lepa u 11. decembar 2005 13:51:00 | 44 komentara

Topovci se ne šale (Ulomak iz ormana)

Posle Dimitrijevog nastupa u emisiji Timofejev, slutila sam da će stvari krenuti da se komplikuju. Rekla sam mu da je možda bolje da svoj genije ostavi izvan očiju javnosti, bar do daljnjeg, jer u ova zategnuta vremena svašta je moguće. Njegove lopte su za neke suviše provokativne. Imao je nastup s kojim bi se svako normalan složio, ali s druge strane je očigledno da je previše čačkao gde ne treba. Opalio je po svima, i vozačima i po pešacima, i po taksistima i po TOP-u. Taksistima je spočitao suštinsko licemerje jer žive od novca pešaka a nemilosrdno ih gaze kad prelaze ulicu, dok je TOP-u zamerio bogaćenje na račun pešačke sirotinje i generativni ekstremizam koji vodi u sukobe nesagledivih razmera. Sve ono što i jeste - dobijao je veliki aplauz iz publike kad god bi nešto rekao - ali problem je u tome što ima previše moćnika i opasnika kojima je to moglo da zasmeta.
Sve je počelo pre neki dan kad su ga na izlasku iz pazušnog frizera u njegovoj ulici spopala dva tipa u dugim crnim trenerkama (klasični riplejaši) i odvukla ga u antitaksi.
Antitaksi je plod još jedne akcije organizovane od strane Terorističke organizacije pešaka koja je prerasla u permanentnu aktivnost. Radi se o ogromnoj blindiranoj limuzini ojačanoj flumidacionim manganima sa svih strana i motorom od 4000 slona. U stanju je da smrvi svako vozilo koje učestvuje u saobraćaju, uključujući i cisternu s peskom ili mešalicu za beton. Svojim očima sam videla kako na raskrsnici kod Brisela priklješćuje jedno taksi vozilo (yugo bukurešt) o izlog apoteke 25. maj, koje je suprotno propisima skrenulo iz Đinđićeve u Koštuničinu.
- Ekstremisti, kažeš? - Pitao ga je  čovek s prednjeg sedišta. Dimitrije kaže da je to verovatno bio Škeljzen Jovanović Dalabu. Na televiziji emituju samo onu zamućenu fotografiju koja bi mogla da prikazuje bilo koga.
- Zar niste? - usudio se Dimitrije.
- Zavisi kako gledaš na stvari. Ponekad umemo da budemo dosta neprijatni. Ajde, momci, pokažite momku lakši primerak simbolične neprijatnosti zdesna.
U tom momentu Dimitrije je osetio dubok ubod tanke dugačke igle kako mu prodire od kuka naviše prema grudima. Istog momenta počeo je neobuzdano da povraća u unapred pripremljenu kesu koju je držao gorila s njegove leve strane. Čim je desni izvukao iglu, Dimitrije je prestao da povraća i isrpavio se.
- Dok s druge strane - nastavio je Dalabu - umemo da budemo i prilično fini.
Kad je to rekao, okrenuo se i iskezio se od uva do uva. Tad je ovaj desni krenuo da ga štipka po obrazima, a ovaj drugi da ga miluje po glavi, polako i iritantno. Drugom rukom uhvatio ga je za koleno.
- Buci, buci...
Dimitrija je obuzeo strahovit bes. Pričao mi je posle da nikad ranije nije osetio takvu mržnju. Psovao ih je kroz zube što je bilo maksimalno suzdržano, ali dovoljno da isprovocira nekoliko udaraca spužvastom elektrobombom po čelu od kojih je snažno zaplakao.
- Dobro, Dimitrije - nastavio je Dalabu ne okrećući se više. - Idemo sad kod tebe da nam prodaš one tvoje lopte i nacrte. Bolje da nam ih prodaš dok još nismo izgubili živce. Bolje ovako u miru da se rastanemo nego da ostaneš i bez lopti i bez tog jadnog života, a?
Dalabu je očito mnogo gledao partizanske filmove na crnom piratskom tržištu SNVD-a.
- Ne mislite valjda da nacrte držim kod kuće? Nalaze se u zapečaćenom sefu u PKC-u. Ni ja ne mogu da ga otvorim bez dozvole Venecijanske komisije.
To naravno nije bila istina. Dimitrije je u svojoj nonšalanciji nacrte držao na svom stalencu. Jedina srećna okolnost je u tome što ni sam nije imao pojma gde se tačno nalaze. Negde ih je ćušnuo.
- Lukavo, Dimitrije. Slušaj, ajde svejedno da odemo kod tebe na jednu kafu, a?
Već su bili ispred njegove kuće kad je Dalabu to predložio. Izašli su iz kola i presvukli se. Sad su izgledali kao neki relativno normalni ljudi, tj. izgledali su onako kako riplejaši zamišljaju da treba normalan čovek da izgleda.
- Izvinite, hoćete da probate moju suknju? - upitao ih je Dimitrije dok su se presvlačili. Dalabu i gorile pogledali su ga malo zbunjeno i nehajno. On je shvatio da je pravi trenutak. Iz džepa je izvukao loptu, iskočio napolje kroz krov antitaksija, zatrčao se i poleteo. Otkud su topovci mogli znati da loptom može tako da se leti? Kaže Dimitrije da je samo čuo kako viču za njim, a prasnula su i dva pucnja iz kruške. Očigledno nisu hteli da ga pogode. Trebao im je živ.
Otišao je pravo kod Galine, naivno verujući da će tamo biti najsigurniji, ali ubrzo smo se setili da u radnike obezbeđenja koje joj dodeljuje Ministarstvo ne možemo imati mnogo poverenja.
Rešili smo da ga krijemo na mom tavanu. Dok ne smislimo nešto pametnije.

objavila lepa u 9. decembar 2005 13:13:00 | 18 komentara

Moj tata pocepanko

Gotovo je! Ćaleta su provalili za prljave gaće. Svi smo znali da će tako biti i bilo je pitanje dana kad će nam se i to sručiti na glavu, ali nismo znali da je to baš tako. Sad bar znamo kako deluje novi Zakon o iznanađenju.
Ja sam bila u svojoj sobi i učila političku korektnost. Keva i ćale su gledali neki zdravstveni kviz na TV-u i uživali u novom donglu koji nam je ugradio Dimitrije. Stvarno je mnogo podnošljivije sad kad se televizor automatski isključuje kad počne reklama za "Jelen" pivo. Na vratima zvono! Odmah sam znala da su oni. Znao je i ćale i zato je on otvorio vrata, što inače nikad ne radi. Naredili su mu da stavi ruke na zid, stavili mu lisice i naredili mu da klekne. Obavezna procedura ponižavanja nije tako grozna kao što se priča.  "Bezobrazniče!", "Nesrećniče!", "Prljavko!", "Smrdljivče!", "Pocepanko!", "Neopranko!" i sve neki takvi izrazi koje inače niko ne koristi. Ideja je valjda da ga se ponizi pred porodicom, ali imala sam utisak da ćale samo što ne brizne u smeh. Sreća što ideologija političke korektnosti isključuje mogućnost korišćenja zaista ružnih i neprijatnih izraza. A ćale nije ni oborio glavu nego ih je onako s poda tupo gledao kako deklamuju te gluposti i deru se bez veze. "Kako te nije sramota, a!? Tako se ide na posao? U prljavim gaćama!?"
Neprijatan deo je bio kad ga je jedan pandur šutnuo u stomak. Jedva je ostao na kolenima. Tada je drugi izvadio njegove gaće iz torbe i stavio mu ih na glavu. Stvarno su bile pocepane, ali nisu mnogo. Samo malo ispod lastiša. Treći je izvadio presudu i krenuo da čita. Četvrti je stavio koren peršuna u usta.
Užasno dugo je trajao onaj uvodni deo gde se citiraju zakoni. Bar jedno petnaest minuta dok nije prešao na stvar i opis događaja kako je uhvaćen u nošenju pocepanih i prljavih gaća. Čekali smo da najzad čujemo koliki mu je stepen prljavosti pronađen.
- Utvrđeno je laboratorijskom analizom da je optuženi na sebi imao gaće trećeg stepena prljavosti...
Na ćaletovom licu se videlo ogromno olakšanje. Da je bilo četvrtog ili petog stepena, dobio bi prinudno čišćenje PPG WC-a od najmanje dve godine. Ovako se izvukao sa dvesta hiljada slovnih znakova bez razmaka, učešćem u kvizu Milioner i referatom na temu "Čistih gaća u Evropu". Nije tako strašno. Mnogo smo strepili da ne bude gore.
Skinuli su mu lisice, stavili nam svima smeđe trake i otišli bez reči. Dok ne izdrži kaznu, tata i mi bićemo tretirani kao građani drugog reda, što znači da nam se policajci, profesori, prodavci i službenici uopšte ne moraju obraćati i pozdravljati nas. To donosi i neke druge nezgodacije. Na primer, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da vas pljunu u prolazu, ali to se stvarno skoro nikad ne dešava. To je samo teorijski tako.
Da sve bude još gore, sutra imam ispit iz političke korektnosti. Šanse da položim ispit sa smeđom trakom su ravne nuli, ali moram da idem. Takav je zakon.
Jedino što mi se danas lepo desilo je što sam otišla do "Hiltona" na PPG. I ja sam odvojila istog onog tipa s recepcije, jer sam kasno ustala pa nisam imala vremena nekog drugog da tražim.
On ima obavezu da mi se onako kretenski ljubazno obraća i za vreme seksa, ali ima pravo i da ćuti tako da nije bilo loše. Svršila sam mu po licu.

objavila lepa u 6. decembar 2005 14:24:00 | 29 komentara

Proba na Adi

Danas smo bili na probi Dimitrijevih lopti na Adi. Nabudžio ih je. Izgledaju potpuno isto kao i ranije samo što sad mogu duže da lete.
Padala je kiša, i to gadno, ali bolje tako jer skoro nikog nije bilo na Adi. I ono malo ljudi što su se zatekli gledali su u nas zaprepašćeno. Neki su nam čak prilazili i pitali nas o čemu se tu radi. Jedan čovek je mislio da je to filmski trik. Uopšte nismo mogli da ga ubedimo da to ne samo da nije filmski trik, nego da to čak nije ni film. Ne, za njega smo mi bili glumci a sve što se događalo film. Ljudi su stvarno odlepili.
Pa kad bolje razmislim, nekome ko ne zna o čemu se radi, ovo mora da deluje dosta čudno.
Prvi Dimitrije, naravno. Trebalo je s desne strane jezera preći na drugu, kod Makiša. Malo se zatrčao i poleteo odmah na jedno desetak metara visine. Ranije su lopte mogle da polete na najviše 5-6 metara. Zalaufao se u vazduhu i skrenuo skroz udesno, pod pravim uglom. Nekako je uspeo da izmanevriše u vazduhu i skrene levo. Onda je preleteo sve do Makiša dok nam se nije izgubio iz vida. Malo smo se zabrinuli ali ubrzo se javio, posle dva-tri minuta. Sleteo je pravo u neko naselje u Makišu. Ostali smo da ga čekamo da se vrati. Posle nekoliko minuta stajao je tačno preko puta nas i poleteo prema nama pa opet izgubio pravac, opet ispravio, ali ga je poneo vetar i sleteo je tačno na krov Hiltona. Krenuo je da nam maše i pozvao na moj mobilni. Smejao se kao blesav. Rekao je da su zatvorena vrata koja vode na krov i rekao mi da odemo na recepciju i zamolimo ih da ih otvore.
Jebote, najviše mrzim komplikovane razgovore s nepoznatim osobama. Osim toga, bilo je svega deset minuta do PPG-a i znala sam tačno šta će nam recepcioner reći.
Bilo ih je dvojica. Nas petoro nasuprot njima, a nismo se dogovorili ni ko će da govori ni šta će da govori. Počeli smo svi, ali ispostavilo se da je Maki najsabraniji. To je zvučalo nekako ovako.
- Jedan naš prijatelj je sleteo na vaš krov, a vrata su zaključana. Molim vas, ako možete nekako da ih otključate da bi on mogao da siđe.
- Uvažena gospodo, kako je sleteo? Čime? Polaskan sam što ste mi se obratili. Mogu li vam još nekako pomoći?
- Nije sad to tako važno. On će vam sve objasniti, a uskoro će PPG pa nemamo mnogo vremena.
- Uvažena gospodo, sedam minuta. Slušajte, deco, ako se ispostavi da je ovo neka vaša zajebancija, znate valjda šta vam sleduje? Polaskan sam što ste mi se obratili. Mogu li vam još nekako pomoći?
- Znamo vrlo dobro, verujte mi. Nije nikakvo zezanje. Čovek je gore na krovu. Možemo ga pozvati ako hoćete.
- Uvažena gospodo, idemo gore. Polaskan sam što ste mi se obratili. Mogu li vam još nekako pomoći? - reče recepcioner, i to onaj stariji.
Moram priznati da sam se iznenadila kako je išlo glatko. Očekivala sam uobičajene komplikacije, a PPG se u stvari ispostavio kao srećna okolnost.
Požurili su prema liftu. Galina i ja smo ostali dole sa drugim recepcionerom, onim zdodnijim, i Galina je čim su ovi krenuli prešla u akciju. Njen standardni start sa nameštanjem gaćica uvek pali, posebno kod takvih službenika koji moraju da polože kovertirano saumoubistvo ako ne učine sve onako kako stranka želi i traži, makar i ako nije gost hotela, a mogla bi da bude neka uticajna osoba (što Ravnopravne indoevropske građanke jugoistočno-azijskog porekla najčešće jesu). Po novom zakonu o radu, moraju i da se uvek obraćaju u trećem licu i zovu vas "Visokouvažena, mnogopoštovana gospođica", a svaku rečenicu moraju da završe sa "Hvala što mi se gospođica obratila. Mogu li još nešto da učinim za Nju?" Čim joj je gurnuo prst u vaginu, Galina ga je dočekala sa spremnim pitanjem.
- Još minut. Hoćemo zajedno na PPG?
- Visokouvažena, mnogopoštovana gospođice, hoćemo! Hvala što mi se gospođica obratila. Mogu li još nešto da učinim za Nju?
I stvarno su otišli zajedno. Za tih deset minuta koliko PPG traje naravno da su se kresnuli. Ja sam otišla u WC za PPG ispred hotela. Završila sam mnogo pre sirene za kraj pa sam okrenula Dimitrija da vidim hoće li se odazvati.
- Ej, još sam na krovu.
- A PPG?
- Ima i ovde WC za PPG. "Hilton" je mislio na sve.
- Jesu došli ovi?
- Jesu, ali su poneli pogrešan ključ pa ih je zatekao PPG. Čekamo da završi.
Da bi mi prošlo vreme, pitala sam ga kakav je WC za PPG na krovu "HIltona" na Adi. Kaže da je mnogo luksuzniji i od onih uličnih na Dorćolu. Ima puno mesta i automatski bide sa sušilicom i kompjuterom za regulaciju toplote vode. Samo sedneš i on sve uradi. Kaže da ne pamti takvo pranje dupeta i da će sad, pošto ima ovu loptu, dolaziti ovde na PPG kad god bude u blizini. Sirena se začula tačno kad je završio priču, a vrata su mu se automatski otvorila. Čula sam da to postoji, ali još nisam naletela na takav PPG WC.
Vratila sam se nazad na recepciju kad i njih dvoje. Po običaju, odmah sam krenula da je zajebavam i to pred njim:
- Galina Vagina, Galina Vagina! - a ona me samo ščepala za ruku i odmah smo izašle napolje da sačekamo ostale.
Kiša je još padala. To je ona dosadna, beskrajna, popodnevna letnja kiša. Galina je počela da mi prepričava seks, a to mi se nimalo nije slušalo pa sam je prekinula, što nju nije sprečilo da nastavi. Nisam je slušala. Jedino sam registrovala da na recepciji u Hiltonu imaju dupli PPG WC i da ladno možeš da se krešeš dok ti se dupe automatski pere. Mora da je finski rad. Rešila sam da odem sutra da probam, pa ako ne nađem nikog, startovaću istog ovog tipa.
Nisam se setila da je pitam da li joj se i za vreme kresanja onako idiotski obraćao sa gospođice i ostalim. Ako to radi, biće bolje da povedem nekog drugog. Ne verujem da bih to izdržala.
Taman sam krenula opet da zovem Dimitrija kad su se najzad pojavili. Sto godina im je trebalo da overe sve dokumente za prinudno sletanje na krov zgrade. Ceca je imala uobičajen komentar: "Kakvi drkadžije!"
Otišli smo na piće negde da se bar malo osušimo i popričamo o svemu. Očigledno je da na loptama mora još da se radi. Lete, ali nesigurne su. Čak danas nije bilo ni puno vetra. Mogu samo da zamislim šta bi sve moglo da se desi po jačem vetru. Mogao bi neko da sleti pravo pred antiimigracioni bunker i da ga vojska ubije na licu mesta. Suviše riskantno.
Dimitrije je ipak tvrdio da je stvar relativno bezbedna ako izaberemo dan bez vetra. Uostalom, on je već posle prvog pokušaja preleteo koliko je i planirao, samo što ne može potpuno precizno da pogodi gde će sleteti, ali ako proučimo dobro teren, to nije toliki problem. Tako je bar Dimitrije tvrdio. Čini mi se ipak da su ostali od tog momenta počeli manje da ga poštuju. Prvi put se desilo da nije baš sve išlo onako kako je on zamislio i to je njima bilo dovoljno.

objavila lepa u 5. decembar 2005 12:09:00 | 22 komentara

Institucionalni okvir (ulomak iz ormana)

Meni je keva pričala da je njen deda mogao da putuje gde god hoće. Ona se dobro seća kad je jednom zvao iz Pariza i pitao njenog ćaleta šta mu treba. Pošto je bila nedelja i on onako nespreman ništa nije mogao da smisli, rekao mu je: "Jedan baget, ništa drugo". I tako su oni za ručak tog dana jeli pasulj uz svež baget iz Pariza. Dobro, to je bilo jako davno, neka su druga vremena bila, nemam pojma, ali kad sam to nedavno ispričala u nekom društvu na splavu, Maki mi je rekao da ta priča sasvim sigurno nije istinita. Jedna od onih nebrojenih urbanih legendi koje kruže gradom, kaže. On tvrdi da su vize za Francusku bile oduvek potrebne, čak i u vreme najveće ljubavi nekadašnje Jugoslavije sa Zapadom. Tada još nije bilo Evrope i regioni su se delili na odvojene države. Francuska je bila jedna od njih. Tamo se govori francuski drugačiji nego u Briselu. Prošle godine je u Marseju eksplodirala baubaba, kad je poginulo oko 280.000 ljudi i životinja, dok je preko milion ranjeno. Računa se da je stradalo više od tri miliona insekata.
U Francuskoj je u to vreme bilo nekoliko važnih filmskih festivala, a priča se da je bila jedna od najznačajnijih evropskih država u kulturnom smislu, što mi stvarno zvuči neverovatno. Mika studira istoriju i jako je dobro upućen u XX vek. Nemam razloga da mu ne verujem. Niko mu nije verovao da je još tada, pre ratova, bilo viza. Jedna devojka iz Druge iznenadne ladno mu je odbrusila da je debil pošto je opšte poznato da je tada svako mogao da putuje gde god je hteo i to besplatno, o trošku države. I ja znam da je bilo dovoljno otići kod šefa preduzeća i reći mu da želite da putujete tog i tog datuma tamo i tamo na toliko i toliko. Šef je imao obavezu da svakom udovolji, ali ne više od tri puta godišnje na po mesec dana po jednom putovanju. Jedino ako biste ostajali kraće, mogli ste da odete i po deset puta godišnje u velike gradove Evrope. Moja keva kaže da je taj moj pradeda obišao bukvalno celu Evropu i da ju je poznavao kao ja Beograd, uključujući Smederevo, Kraljevo i Kragujevac. Baš sve gradove je znao, a u Londonu i Briselu je mogao da se šeta bez upotrebe mape. Tada ni STTC-a nije bilo pa mi sve to zvuči još neverovatnije. Zamislite dođete u neki nepoznati grad, i to u to vreme, pa i bez mobilnih telefona i bez STTC-a morate nekako da se snađete kako da dođete s jednog kraja grada na drugi.
Doduše, on je bio u tada vladajućoj partiji i bio je diplomata. Jedno vreme čak i ambasador u Parizu. Neki zlobnici tvrde da je to ujedno bila i jedina partija, da su ostale bile zakonom zabranjene, ali ja znam da  to nije istina. Oni su pošteno pobedili na izborima i narod je stalno glasao za njih jer su bili mnogo dobri. Sve dok na silu ovi kreteni nisu oborili narodnu vlast revolucijom od 5. oktobra 2000. i odveli zemlju u propast.
Danas su javili na Dnevniku da je SPC prestala da izdaje nekrštenice jer je bilo zloupotreba. Kakvi seljaci! Ako sam dobro shvatila, neki popovi su optuženi da su izdavali za velike pare lažne nekrštenice, krštenim ljudima. Nisam slušala vest od početka. Moram priznati da me malo nervira ovo otkako je B92 preuzela Dnevnik na svim kanalima. Pre si mogao ako propustiš neku vest da okreneš na drugi kanal, a ovako svuda imaš istu vest u isto vreme. Uhvatila sam sebe da se svakog dana uredno u 19 i 30 nacrtam ispred televizora da čujem vesti da ne bih nešto propustila. Znam da je tako svuda u svetu. Nemam ništa protiv, samo kažem da me malo nervira. Zna se da su vesti na B92 jedine dobre i jedine objektivne i tačne.
Sad pošto više ne mogu da se dobiju nekrštenice, a sve ambasade traže da budu stare najviše deset dana, mislim da je postalo potpuno nemoguće dobiti bilo koju vizu. Čisto iz fazona, otišla sam na sajt bugarske ambasade da vidim šta bi mi trebalo za vizu kad bismo išli legalno, a ne Dimitrijevim loptama. Spisak je premašio i moja najcrnja predviđanja. Evo ga kopiram (greške su njihove, mrzi me da ispravljam).

Dokumenti:
- Zahtev za vizu u dvadeset osam primerki (popuniti potpuno ručno, štampanije i kopiranije strogo zabranjeno).
- Potvrda na stalnom radnom odnosu, uvjeren u Ministarstvu originala.
- Potvrda na ličnim i osobnim prihodama.
- Zvanični poziv iz Bugarske sa potvrdom o primanijima novčanih srijedstvi lica koje vas poziva i održava.
- Potvrda lica koje vas poziva i održava o posjedovanju smještanija u koje ćete boraviti i fotografija krevete u kojoj ćete spavati.
- Podpis ugovora lica koje vas poziva i održava da će podnositi kaznu ukoliko se ne javite Ambasadi u rečenu roku.
- Nekrštenica izdana od Srpsku pravoslavnu crkvu.
- Kovertirane pasvorde za e-mail, g-mail, yahoo, blog, file saver, sve forume, XTC, mobilni i fiksni telefon, TV, i-pod, sapun za PPG i automatske pertle.
- Depozit od 200.000 eurova (polovinu vraćamo posle put).
- 28 fotografija formata 1.972 x 2.611 inči, neretuširane,  samo glava i remena da se vidu, uverene u Ministarstvu originala.
- 28 video snimki u trajanju od 10 minuta, i to: 2 minute telo u pokretu za vrijeme hodanija, 2 minute spavanija, 2 minute češanija po vratu, koljenima i nos, 2 minuta grimase i 2 minuta pjevanija sa posljednju reklamu od кока-колу.
- Oxford potvrdu o potpunom poznavaniju bugarski i engleski jazik, bezgriješno, uvjerenu u Ministarstvu originala.
- Vjenčanica i fotografija bračnog druga u 7 primjeraka formata 1.972 x 2.611 inči, samo glava i remena da se vidu, uvjerene u Ministarstvu originala.
- Fotografije sa vjenčanija.
- Fotografije najbližih rođaka i prijatelja. Opcionalistično poželjne su fotografije iz djetinjstve, iz škole i iz posla.

Rekviziti:
- Na uvid kufer (pun) koji Mislite nositi na putovanije.
- Odijelo u kojem će te putovati.
- Papuče za šetnju po Sofiji na pregledavanije.

Na poklon ambasadi za trudu i razumjevanije:
- Dva kilograma domaćeg kajmaka i dva litara domaće rakije (šljivovica ili lozovaća).
- Dva boksa cigareta strane proizvodnja.
- Jedan kilo kajmak.
- Jedan kilo beli sir.
- Siragojno đemper M, L, XL ili YL.
- Jedne leskovačke mućkalice.
- Deset ćevapčića normalne velićine. Bez luka.
- Dva para ženskijih čarapa hulahop modeli.
- Tri guma žvake.
Nijedan građanin Srbije ne može ući u Bugarsku ako je u potomak Vuka ili Radovana Karadžića.

Odmah sam zvala Dimitrija da mu kažem šta nam sve NE TREBA za putovanje. Malo nam nije bilo jasno šta će im kajmak, ćevapi, beli sir, rakija i slično kad je Bugarska poznata po tim proizvodima i sigurno su bolji kod njih nego kod nas, kao i sve ostalo.
Jao, kako smo se porazbijali kod njega sinoć. On se, isto kao i ja, seća samo fragmenata. Kaže da je razgovarao i sa Galinom i Makijem i da se niko ne seća kad smo se dogovorili da krenemo u Bugarsku. Moraćemo da se dogovorimo ponovo.

objavila lepa u 4. decembar 2005 2:07:00 | 24 komentara

Bugarska!

Tako je! Bugarska! Kako mi ranije nije palo na pamet!? Za samo par minuta uspela sam da se setim 14 dobrih razloga za odlazak u Bugarsku.
1. Blizu je.
2. Sličan im je jezik našem, lako ću ga naučiti.
3. Sličan im je mentalitet. Balkanci su i pravoslavci poreklom, ali nisu tako primitivni kao mi.
4. Imam rođake u Plovdivu.
5. Poznajem jednu devojku iz Sofije, Živku.
6. Bugarska ima more.
7. Bugari vole Srpkinje.
8. "Virkla" je bugarska firma.
9. Po ispitivanjima javnog mnjenja, većina Bugara je bila protiv trećeg bombardovanja Srbije.
10. Bolje se živi i sve je bolje. Ovde ništa ne valja.
11. Nemaju obavezan PPG.
12. Nigde nije dozvoljeno pušenje.
13. Bugarska je u Evropi.
14. Nemaju padeže

A baš dok sam razmišljala o Bugarskoj zazvonio je telefon. Dimitrije me zove da oko šest dođem kod njega. Kaže da ima nešto važno da mi kaže. Pitam ga odmah o čemu se radi, a on mi odgovara da se strpim.
Odlepila sam čekajući. Naravno, prvo sam pomislila da će da mi izjavi ljubav ili tako nešto, pa sam se odmah bacila na sređivanje. Ta mi se ideja toliko svidela da sam sve ostale varijante odmah eliminisala. Uostalom, šta bi to još moglo da bude važno?
Ipak sam uspela da zakasnim pola sata. Glupi gel za kosu! Crkle su mu baterije pa sam morala da čekam da se napune. Naravno, riknuo je i lift za Zemun pa sam morala da dođem beobusom. 
Dimitrije mi otvara vrata u bade-mantilu. A ja onako picnuta. Da blam bude veći, ulazim i zatičem celu ekipu u sobi: Galina, Boksi, Ceca i Maki.
- O čemu se radi? - pitam.
- Ne znamo ni mi. - rekoše svi uglas, a nastavak rečenice svako na svoj način. Makijeva verzija je bila nešto kao: "Drži nas u neizvesnosti", Boksijeva: "To je valjda neka fora...", a Cecina naravno "Drkadžija!". Galininu nisam registrovala pošto je promrmljala. Ovako uživo joj je veridbeni debakl stajao mnogo realnije nego preko telefona. Videlo se da je sjebana.
- Evo sad ću da vam kažem. - počeo je Dimitrije značajno - hteo sam da vam svima kažem istovremeno, da ne ponavljam sto puta. U svakom slučaju, imam dobre vesti i jedan dobar plan. Ajmo ovako. Galina, jesi ponela loptu za prelaženje ulice? 
Ovo pitanje je bilo više nego suvišno jer je opšte poznato da je Galina najveći fan ovog njegovog izuma.
- Naravno da sam ponela, nosim je uvek sa sobom.
- Dobro, ima li neko da nije poneo loptu?
- Ja! - javio se Maki, što je takođe bilo suvišno jer stanuje u istoj zgradi u kojoj i Dimitrije. Svi ostali su poneli.
- Što nam nisi rekao da ponesemo? - to je bilo moje glupo pitanje.
- Namerno. Slušaj dalje. Ajde, Leposava, reci nam koja je glavna mana lopte.
- Jao, što gnjaviš. Ajde pređi na stvar. Mana joj je što ne može da pređe više od 6-7 metara pa na širim Bulevarima možeš da sletiš pod kola. Ili si mislio na to da joj je projekcija ponekad mutna?
- Ne bre, ovo prvo. A projekcija je savršena nego ti ne umeš da je koristiš! E sad dolazi najvažnije, a to je da sam ja glup. Smislio sam tako genijalnu i komplikovanu spravu, a nisam se setio najprostijeg, a to je da ako joj ugradiš helijumsku rezonancu u sam pokretni modul, da onda može da preleti mnogo više, možda i čitav kilometar.
Tu se mi svi pogledasmo. Na isti način. To je onaj zblanut pogled koji prate čvrsto stegnute usne i širom razrogačene oči i koji govori: "Ne znam šta da radim, ne znam kako da reagujem a da ne ispadnem budala; ajde da delujem zaprepašćeno pa ću posle saznati zašto sam zaprepašćen". Stvarno, šta je ovo trebalo da znači? Dobro je što ćemo možda moći da preletimo više, ali šta sad s tim? Nisu ti široki bulevari tako velik problem. Prvi se osmelio Boksi:
- Da, neverovatno, kako se ranije toga nisi setio?
Sad meni naravno nije bilo jasno da li je ovo bilo ironično ili ne, jer ne samo da ne znam ništa o helijumskim rezonancama i pokretinim modulima, nego ne znam ni koliko bi jedan prosečan čovek o tome trebalo da zna.
- Ne zajebavaj, Boksi! - nastavi Dimitrije - Ajmo dalje. Maki, koja je tvoja najveća želja u životu?
E ovo je triki pitanje. Naročito za Makija. Taj ne zna ni šta bi najradije radio u sledećih pola sata, a kamoli čitav život. Pošto sam osetila da od Makija neće dobiti odgovor, a počela sam da se osećam kao u školi od ovog Dimitrijevog ispitivanja, bacila sam se na razmišljanje. Maki se očigledno isto tako osećao pa mu je bilo neprijatno.
- Najveća životna želja? Profesore, spremao sam se ali nisam bio na prošlom času. Pitajte me nešto lakše.
- Ajde, Maki, razmisli! Stalno pričaš o tome.
- Kejt Voč?
- Ne bre, jebala te Kejt Voč. Ajde ti, Galina, koja ti je najveća želja u životu?
- Nemojte mene, profesore. Zatekla sam juče svog verenika u krevetu sa sopstvenim ljubavnikom kako se kolju u bulju. Nemojte mene. To je suviše teško pitanje za moje trenutno stanje - branila se Galina prilično jakim argumentima.
- Pa dobro, jebote, šta ti prvo pada na pamet? - Dimitrije je počeo da se nervira - Šta misliš da bi ti sad rešilo probleme u životu?
- Hm! - rekla je značajno Galina i krenula da zamišljeno vrti ustima i očima u krug - Znam! Da ukinu Zakon o braku!"
- Ne, ne i ne! Odgovor nije tačan, u pizdu materinu, samo o tome svi pričate a sad nikom ne pada na pamet.
Tu se Maki dosetio da ga pita kakve veze naše želje imaju sa letećim loptama. Dimitrije mu je odgovorio da je to toliko očigledno da počinje da sumnja da se ne druži s moronima koje država plaća da povremeno budu pametni.
- Znam ja! - javila sam se strogo ne povezujući i dalje svoju životnu želju s Dimitrijevim loptama za prelaženje ulice.
- Ajde, Leposava, šta ti je životna želja?
- Da odem u Bugarsku!
Kako sam ovo značajno i ponosno rekla tako su svi prasnuli u smeh. Mislili su da se zajebavam. Svi, uključujući Dimitrija.
- Ma ozbiljno - dodala sam i krenula da nabrajam svoj spisak razloga. Nisu me saslušali ni do pola. Bilo je jasno da sam o tome ozbiljno razmišljala.
- Dobro, dobro... Leposava, a šta te sprečava u tome da odeš u Bugarsku?
I tu nam je već svima bilo jasno.
- Jebote, Dimitrije! - rekla sam, a odmah za mnom i ostali.
- Misliš da tvoje lopte za prelaženje ulice mogu da služe i za prelaženje granice?! - prvi je Maki ovo izgovorio.
- Bravo, Maki! Divim se tvojoj inteligenciji.
Mene oblila neka jeza svud po telu. Dimitrije je genije, ali nije to što je on genije nego što se druži sa mnom. Moći ćemo da furnemo preko grane ladno a da nas niko ne provali. Svi problemi koji nas muče već generacijama biće rešeni očas posla.
- A? A? Zar nisam pametan. Ali niste čuli najvažnije. Plan!
Tako je, nismo čuli plan.
- Ovako, ideja je da pređemo granicu prema Bugarskoj, baš kao što je Leposava rekla, jer je ta granica najslabije čuvana. Onda da prodamo patent za lopte za prelaženje ulice, od toga zaradimo kintu i odemo da živimo u London. Puni love!
Tek kad je Dimitrije izložio svoj plan, shatili smo da nije sve baš tako veselo kao što je u prvom momentu delovalo. Počeli smo da rezimiramo situaciju. Najpre, ako nas ulove da smo ilegalno u Bugarskoj, deportovaće nas nazad zauvek. Drugo, kako to Dimitrije misli da dobijemo toliko neverovatnu kintu za taj izum? On je predložio rizik-varijantu. Lopte će uvaljati na crno, a kad imaš puno love niko te ne pita za papire.
- Stvar je vrlo jednostavna - nastavio je da objašnjava - vi i dalje sumnjate da se od lopte mogu dobiti velike pare, ali pazite šta ona sve omogućava. Prvo, proizvodnja lopti je jako jeftina. Baška što će postepeno prestati da postoji potreba za semaforima, nego zamislite koliko će problema da pravi policiji u celoj Evropi. Ako na crno lopte dospeju u Aziju i Afriku, sve evropske zemlje moraće duž cele granice da postave zaštitne zidove, ili ne znam šta drugo. Napraviće im ogromnu frku. To je toliki problem da bi roba mogla da se uvalja i Interpolu.
Kad je ovo rekao, svi smo složno skočili i nekako se spontano složili da Interpol ne treba dirati. Mislim da nam je intuicija došapnula da će nas oni zajebati.
A onda smo gutnuli neki fliks, isponapijali se i nemam pojma šta se posle dešavalo. Moraću nekog da pitam.

objavila lepa u 2. decembar 2005 16:07:00 | 58 komentara