Moja prijateljica Denisa
Denisa ili Deniza, uvek sam se pitala kako se ova devojka zapravo zove. Ni ona sama nije znala da nam kaže. Majka Šveđanka ju je zvala Denisa, a otac Srbin Deniza.
- Zovite me kako hoćete, baš me briga - govorila je ova prelepa cura kojoj su apsolutno svi zavideli na svemu. Na stranu što je imala neverovatne zelene oči i prirodno plavu kosu i to baš onu nijansu koju nijedna od nas nijednom farbom nije mogla da strefi, nego je još bila i studentkinja generacije, imala sve velike leptirove i cvetove u indeksu, svi su profani otkidali na nju, roditelji su joj bili prebogati otkako joj je ćale postao predsednik Društva za odbranu građanske klase i preselili se na sam Ćošak Salvadora Dalija u sedmoiposoban stan od 280 rombova sa dva kupatila i četiri pneumatske perilice za zube i nos.
Momci su se toliko ložili na nju da nisu smeli ni da joj priđu, pa je ona prilazila njima. Družila se samo s naočitim, lepim i perspektivnim mladićima. Razume se, znatno starijim od nje, pošto su ovi iz njene generacije svi za nju bili fićfirići. Tako je ona govorila.
Nismo se mnogo družile, ali i ono malo vremena što sam s njom provodila na kafi u pauzama između predavanja osetno je dizalo moju cenu. I mene je izluđivao njen šarm. Bila je povrh svega i strašno duhovita. Malo povučena, doduše. Bila je sva tako nekako fina i savršena da je verovatno bilo malo strah da negde ne kiksne. Jednostavno, svi su samo o njoj pričali, ona je toga bila svesna i znala je da će i najmanji kiks odjeknuti gradom kao grom. Znači, nije to baš bila situacija na kojoj joj je trebalo zavideti, ali nikom od nas to nije palo na pamet dok se taj kiks nije desio. I to kakav!
Tog toplog i sunčanog prolećnog dana Deniza je obukla svoju divnu belu, kratku, letnju, lanenu haljinu sa uskim bretelama s motivima južnog voća i dve antilope od pozadi.
Krenula je na faks i onako lepršava i namirisana, po svom starom običaju, dva minuta zakasnila na predavanje iz Osnova urinokulture i higijenskih navika, čisto da je svi primete. Pored mene u drugom redu bilo je prazno mesto koje je čekalo na nju. Namerno nisam dala nikom da sedne pored mene jer sam znala da će ona tu sesti.
Jedan smešak u znak pozdrava. Ja sam joj namignula i pokazala svoj CST na kojem je pisao naslov današnjeg predavanja: "Prednosti sapunjanja levom rukom". Prevrnula je očima. Predavanje je teklo svojim uobičajenim dosadnim tokom, kad me Deniza odjednom ćušnula kolenom ispod klupe i došapnula mi:
- Nije mi dobro!
- Šta ti je?
- Nemam pojma, odjednom mi je muka.
I kako je to izgovorila, istog momenta je krenula da bljuje neku zelenkastu tekućinu takvom silinom da je ispovraćala ovo dvoje ispred nas potpuno. Od glave do pete. Zbunjeno se izvinila, a onda je krenuo novi talas povraćanja. Probala je da ga zaustavi rukom, ali to ništa nije pomoglo, samo se povraćka rasprskivala na sve strane, pa i po meni. Njena bela haljina je ubrzo bila zelenkasto-žućkaste boje, kao i moja svetlo plava majica. Uhvatili sam je za ruku da je izvedem napolje hitno do prvog WC-a. U učionici je vladao haos, ovo dvoje ispred nas su probali da se očiste vlažnim maramicama. Širio se strahovit smrad.
Čim smo izašle iz učionice i za sobom zalupile vrata, Deniza je iz čista mira stala kao ukopana.
- Šta je sad?
- Proliv!
- Nije valjda sad još i to?
- Jeste - rekla je stojeći skamenjeno, čvrsto stežući svoje vitke noge u butinama - U pičku materinu!
- Šta je bilo?
- Ne vredi, krenulo je!
- Trčimo u WC! - rekla sam joj i povukla je za sobom.
Trebalo je da pretrčimo nekih tridesetak metara. Njen proliv je bio nezaustavljiv i smećkasta tečnost joj se u značajnim količinama već slivala niz noge, ali to sad više nije bilo važno. Samo da stignemo do spasonosne prostorije! Ali onda je još i pala, ispala joj je jedna cipela, a iz tašnice kutijica sa kokainom koji se skroz prosuo po podu u hodniku. Bilo je tu barem deset grama.
- Jebote - rekla sam - šta će ti toliko koksa?
- Nije to koks - vadila se - daj odvuci me do WC-a!
Ali ovo stvarno nije bio Denizin dan. U tom momentu iz toaleta, za koji smo iz ko zna kojih razloga bile ubeđene da je prazan, izašao je ni manje ni više nego Muškatirović, dekan fakulteta. Jedan zadrti čičica koji je bio poznat po tome što se nikad ne smeje. Deniza ga je nemoćno gledala, skoro kroz suze.
- Šta se ovde dešava? - pitao je.
- Molim vas, zovite hitnu pomoć - devojci je jako loše.
- Jako loše, jako loše! Narkomanko jedna odvratna. Drogerašice! - reče Muškatirović, pljune je u lice i ode svojim putem.
Istog momenta kraj časa.... Izlazi studentarija iz svih učionica, a Deniza leži na zemlji ispovraćana, usrana, ispljuvana. Ja sedim pored nje. Ni ona ni ja ne znamo gde da gledamo, šta da radimo, kako da se ponašamo. Iz pozadine polako počinje da dopire prvi kikot, onaj grozni muški podli smeh, od onih fićfirića iz njene generacije. Postaje sve glasniji i glasniji i pretvara se u urlanje. Neiživljena gamad!
Deniza je stavila glavu između ruku, licem prema zemlji i samo ponavljala, kao mantru:
- Kad će ovo da prođe?
Prošlo je posle jedno dvadeset minuta kad sam je odvukla do WC-a, ostavila je tamo zaključanu i otišla kući da i njoj i sebi donesem čistu garderobu. Sve što smo imale na sebi istog momenta smo bacile u kontejner ispred faksa.
- Neverovatno - konstatovala je Deniza kad smo odlazile kući taksijem - kakve sve neprijatnosti čoveku može da priredi jedan obični stomačni virus.