Leposava

Antrfile za Svetog Savu (Kazneni referat moga tate)

Beograd, 12. 07. 2102. godine

Kažnjenik: Marinko Crvić

Adresa: Verana Matića 52

Kazna: Smeđa traka (dve nedelje cela porodica), učešće na kvizu "Milioner" i referat na temu "Čistih gaća u Evropu".

Razlog: Pocepane i prljave gaće (III stepen prljavosti).

Pismeni sastav, tema: Čistih gaća u Evropu

Naslov: Moj doprinos izgradnji društva neuprljanih gaća

Evropa je zemlja blistavo čistih gaća, a ne kao kod nas. Kod nas mnogi ljudi nose i pocepane i prljave gaće. Ja sam jedan od njih i stidim se zbog toga. Ne radim to stalno, ali desilo mi se jednom... Znam da za to nema nikakvog opravdanja, ali jednom prilikom, kad sam se uspavao i morao hitno da krenem na posao, umesto čistih i blistavih gaća u velikoj brzini i paničnom strahu da ne zakasnim sam uzeo neke odbačene gaće. Pocepane i prljave do trećeg stepena. To je bilo stvarno strašno. Na PPG-u sam utvrdio da na sebi imam pogrešne gaće i odmah pozvao svoju ćerku da mi donese čiste i blistave, ali bilo je kasno. Kontrolori su stigli pre nje. Na moju žalost, na tugu i sramotu ove zemlje koja pored takvog ponašanja nikad neće ući u Evropu u kojoj svi nose čiste i blistave gaće, a ne kao kod nas.

Radujem se što cela moja porodica i ja od onda nosimo smeđe trake i tako svi mogu da vide koliko sam zgrešio i kakvu sam sramotu naneo naciji. Svaka čast Darku Miloševiću koji je izmislio sistem traka na levoj ruci. Moje malo srce kuca za njegov veliki izum pomoću kojeg se naša zemlja značajno približila porodici civilizovanih naroda, a ne kao kod nas. Drago mi je što su me policajci vređali, ponižavali i tukli pred mojom familijom. To mi je bila dobra lekcija. Zaslužio sam i više od toga i hvala i njima i zakonima na milosrđu, razumevanju i političkoj korektnosti.

Kao roditelj i kao ljudsko biće, s tugom pratim zbivanja u našoj zemlji. Kad su juče na B92 javili da i dalje zauzimamo neslavno prvo mesto u svetu po broju prljavih gaća, odvezanih pertli i okrnjenih tanjira, jeza me obuzela i intenzivno se stidim što sam pripadnik ove nacije. Iskreno saučestvujem u žalosti i boli onih retkih koji se svesrdno zalažu da nam svima gaće budu čitave i blistavo čiste, čvrsto vezane pertle i dosledno neokrnjeni tanjiri. Čovek ne može a da ne zaplače pred ovom tragedijom. Iako ništa mojoj porodici ne može oprati sramotu koju sam joj naneo, rešio sam da barem malo doprinesem boljitku tako što sam se prijavio kao dobrovoljni perač gaća u kraju do kraja isteka smeđe trake i još dve nedelje pride. Uz to, javno sam obznanio na oglasnoj tabli u zgradi da me svi građani, a ne samo pripadnici nacionalnih manjina, mogu pljunuti u prolazu i opsovati me sočno koristeći čak i one sablažnjive reči. Neki su dosad to i učinili i na tome sam im zahvalan. Predsednik kućnog saveta mi se pomokrio pred vratima i ovom prilikom želim da mu čestitam na ovom zavidno urinokulturnom gestu.

Džordž Buš III je mudro zborio da su gaće ogledalo čovekove savesti. Meni je zaista savest onoliko uprljana koliko su tog dana bile uprljane moje gaće. Taj genije, filozof i fantastični državnik zaslužio je da mu se podigne spomenik, pa sam i na taj način doprineo izgradnji srećnijeg društva. Iako sam svestan da mi kao neizgrađena ljudska bića ničim ne zaslužujemo da uđemo u zajednicu civilizovanih naroda, podigao sam spomenik ovom velikom misliocu ispred zgrade, čisto da nas podseća koliko kaskamo za ostalim narodima, a naročito za američkim. Da bi skulptura odavala jasniju poruku, naručio sam da spomenik prikaže njega u simboličnom zagrljaju sa Petrom Lukovićem, jer, iako nisu bili savremenici, ipak je on jedan od retkih naših mislilaca koji se svojim delima može porediti s njim, ne samo po svojim dostignućima nego i po vrhunskim istinama do kojih je došao. Spomenik je podigao skulptor Diječi Logo i ja sam mu za to uredno platio svom svojom ušteđevinom i dvogodišnjim pranjem gaća njemu i celoj njegovoj široj porodici.

Evropa i Amerika su zemlje civilizovane, divne i neverovatno tolerantne, a ne kao kod nas! Živeo PPG!

objavila lepa u 27. januar 2006 14:56:00 | 36 komentara

Prvi dan bez PPG-a

(za početak klikni ovde)

Bili smo užasno umorni. Nije ni čudo s obzirom na to šta smo sve doživeli u jednom danu. Odveli su nas u odvojene kuće. Ja sam otišla kod neke fine gospođe koja je bila jako ljubazna i gostoprimljiva, ali je volela i da priča. Morala sam da je zamolim da mi pokaže krevet i da me ostavi da spavam. Zaspala sam čim sam dodirnula krevet i probudila se jako kasno, sigurno posle PPG-a. Moj prvi dan bez PPG-a. Jako čudan osećaj. Nekima se to dešavalo i pričali su mi kako je to čudno. Na primer, Maki je bio na operaciji slepog creva i nije smeo da izlazi iz kreveta u bolnici. Svira sirena a on leži nepomično. Jako čudan osećaj, kaže. I meni se jednom desilo da na Partizanari nisam mogla da nađem slobodnu kabinu pa sam se sakrila iza nekog žbunja, ali sam svejedno oprala guzu PPG vlažnim maramicama. Ovde je drugačije pošto sirenu uopšte nisam ni čula.

Sinoć je Tarzan tražio da budem njegova zamenica za sektor Jug. Dimitrije se obrecnuo i malo nadurio. Zaista, bilo bi logično da posle svega Dimitrije i ja ostanemo u istom timu, ali pošto se nije pobunio ostalo je tako kako jeste. Začudio se, ali nikad on ne bi rekao da želi da bude sa mnom. Takav je on.

Pozvala sam ga i rekao mi je da je on odavno budan i da sedi u kafiću na doručku sa Gabrijelom Fabijančić. To je ona izumiteljka. Sigurno imaju o čemu da pričaju. Iznervirala sam se i otišla da se istuširam.

U kupatilu me čekalo novo iznenađenje. Umesto zatvorene kabine nalazio se neki veliki metalni lavor, kao onaj za bebe, samo veliki, ugrađen u zid. Otišla sam da pitam gazdaricu, gospođu Milenu Đorđević, kako se koristi.

Napuniš kadu (tako se to zove) i legneš u nju. Kakvo gubljenje vremena! Ali nije loše. Prijalo mi je. Da sve bude još čudnije, zvonio mi je komunikator dok sam se kupala i mogla sam da pričam iz tog položaja. Tarzan se javlja i pita kako sam. Kaže da dolazi po mene. Rekla sam mu da dođe za sat vremena, dok se malo sredim.

Ipak sam ga dočekala nespremna i još uvek mokre kose. Uvek sam jako spora kad se spremam, ali to je zato što uživam u tome. Sama se sebi divim, a sigurno sam htela da me Tarzan vidi takvu, u kućnom mantilu, sveže okupanu i mirišljavu. U stvari, da sam bila u onom našem svetu, Tarzan i ja bismo se još sinoć kresnuli, ali ovde su ljudi konzervativni i gledaju na te stvari s nekom nejasnom distancom, kao da je seks ne znam kako intimna stvar. Bilo mi je i smešno i simpatično da gledam Tarzana kako balavi a ništa ne preduzima. Prihvatila sam tu igru pa sam se pravila blesava. Razgovarali smo o muzici. Začudo, on se odlično razumeo u noviju scenu. Kaže da prati preko kontraneta, pa mi je čak preporučio neke bendove i pravce za koje nisam nikad ni čula. Imam snimljen deo razgovora na CST-u.

- To ti je autentična alternativa, moraš to da čuješ. Neki spoj midi-strima i pank-hip-hop upliva u esid-kis iz šezdesetih. Ako se sećaš grupe Teen My 17, oni su kao neki predložak, a matrice, farsovi, sepmlovi, skrebmovi i rifovi su originalni, a uz sve to ide neki bičerski glas iz prve polovine dvadeset prvog veka. Ludilo!

- Nešto kao Madonna Goes To Supermarket?

- Mnogo otkačenije, ovo je nešto kao...

I tu je naglo zaćutao pošto sam ustala i skinula kućni mantil i ostala gola, odnosno samo u gaćama. Tarzan se okrenuo na drugu stranu i počeo isprekidano i glasno da diše. Baš mi je bila zabavna ova igra. Nastavila sam mirno da se oblačim.

- Reci mi, ako hoćeš da se kresnemo, da se ne oblačim bez veze...

Okrenuo se prema meni. Ko bi odbio takav poziv? Prišao mi je, poljubio me i spustio u krevet. Skinuo se brzo i skočio na mene kao zver. Nikad nisam bila s muškarcem s bradom. U stvari, nisam nikad ni videla bradu osim u kostimiranim filmovima. Ta brada me ludački uzbuđivala kao i celo njegovo dlakavo telo. Ludački seks posle kog sam ponovo morala da se kupam pa je moje spremanje moralo da krene ispočetka.

Tarzan je dobio poruku iz štaba da hitno odemo u kafanu "Brioni" u kojoj su već sedeli Dimitrije i ona Gabrijela. Unapred mi se nije sviđala.

objavila lepa u 24. januar 2006 15:17:00 | 44 komentara

Treba ostati pribran

Konobar mi je doneo neke parčiće mesa, duguljaste, a pored njih naseckan živ crni luk. Sve zajedno neverovatno intenzivnog ukusa i mirisa, skoro omamljujućeg. Moram priznati da je fantastično. Nikad ništa slično nisam probala. Dimitrije je dobio nešto što podseća na hamburger, ali bez lepinje, samo što se jede viljuškom i nožem, isto jako dobro. Tarzan je bio jako simpatičan pokušavajući da nas nauči kako se ta jela zovu. Bljeskavica, čini mi se, a ovo moje nisam ni približno uspela da zapamtim. Nešto sa mnogo č i ć. To je bilo toliko dobro da smo na trenutak zaboravili u kakvim smo problemima.

Pozvala sam Galinu na komunikator. Rekla mi je da sve zna. Nisam smela da joj kažem gde smo jer je sigurno da nam prisluškuju komunikatore. Nismo bili sigurni da li uopšte znaju da su i oni umešani u celu priču, ali morali smo da budemo oprezni, bez obzira što je moj komunikator bio pod PMS-om. Najpametnije je bilo da ostanu kod Makijevih rođaka u Pančevu i ne mrdaju odatle dok ne vidimo šta ćemo. Blesava Galina je rekla da je boli uvo i da će da ide na Exit. Izdrala sam se na nju. Nije normalna! Obezbeđenje na Exitu bi je odmah uhapsilo. Ionako im je na spisku pošto su joj prošle godine na ulazu pronašli u džepu 3 grama vode u prahu, i to česmovače. Posle su na ultrazvuku kod severnog C ulaza utvrdili da je tog dana jela kod kuće i da nema dovoljno mesta ni za jedan fud-centar na festivalu pa je nisu ni pustili da uđe i pored toga što je imala i vizu i kartu i MTČ. Maki je prošao još gore pošto nije znao da su od pre dve godine uveli i rektoskopiju na ulazu. Kad su mu pronašli nepročišćeno debelo crevo, ne samo da ga nisu pustili nego su ga bacili gladnim vučjacima na 15 minuta i još je zaradio i smeđu traku mesec dana, i to s mlekom. Rekla sam joj da ako ode da neću više da razgovaram s njom. Mada je razumem pošto je Exit jedna divna stvar i jedini naš kontakt sa Evropom. Na kraju, na glavnoj bini nastupa Umišljeni Idol Mladih. Šteta propustiti...

Na putu do štaba su nas prepoznala neka deca. Dve devojčice koje su skakale po nekom istegnutom lastišu kao za gaće, samo dugačkom.

- Loptopešaci!? - pitale su nas oduševljeno. Dali smo im autograme. Preko noći smo postali zvezde. Moram priznati da mi to malo laska. Doduše, zvezde smo na kontranetu. Na televiziji smo okoreli zločinci.

Dok najzad nismo stigli do Štaba, glava mi je bila toliko pretrpana utiscima da sam bila ošamućena od svega.

U Štabu je vladala smirena atomsfera. Niko nas nigde nije zaustavljao, niko ništa nije pitao, niti nas je bilo ko čudno pogledao iako je bilo očigledno da smo stranaši, kako su nas tamo prozvali. Tarzan nas je odveo u prostoriju na spratu u kojoj je sedeo neki gospodin s kravatom i razgovarao telefonom. Velik, izglancan i čist radni sto ispred njega odavao je na prvi pogled utisak ozbiljnosti i finoće. Najzad neko pristojan!

- Ja sam Boran Gogunović. Imali ste lude sreće što ste naleteli na nas. Policija bi vas verovatno mučila dok ne otkrijete tajnu lopti.

- Zašto im je toliko stalo? - pitao je Dimitrije.

- Mnogo ste im se zamerili. To je jedno. A drugo, pokušavaju da uklone lopte ili da bar saznaju njihovu tajnu. Stvar se internacionalizovala. Saznali smo da su Amerikanci tražili od Nevlade Srbije da pronađe tajnu lopti u roku od 48 sati ili će se umešati.

- Kako?

- Kao i uvek... Prvo će poslati mirovne posmatrače... To će u stvari biti špijuni koji je ispitivati teren, a onda će nas verovatno bombardovati Crveni krst.

- Pa šta da radimo?! Daj da im predamo lopte. Ja još jedno bombardovanje ne bih izdržao - skočio je Dimitrije.

Tu se gospodin Gogunović zadovoljno i zagonetno nasmejao.

- E sad je malo na nas red.

- Kako to mislite? - to sam ja pitala. Skidam razgovor sa CST-a, sve sam snimila.

- Šta mislite, kako je eksplodirao onaj helikopter koji vas je gonio?

- Oborili ste ga vi?

- Da, ali kako? Dimitrije, nisi ti jedini izumitelj. Ima još genijalnih ljudi pored tebe i uglavnom žive u našoj komuni ili dole kod italijanista.

- Ko su sad italijanisti?

- Nije sad važno. Možeš li da pretpostaviš kako smo oborili helikopter?

- Nemam pojma, stvarno. Nisam čuo nikakav pucanj. Samo je u jednom momentu eksplodirao, kao da je udario u nešto.

- Tačno! Udario je u zid. Otkriće Gabrijele Fabijanić. Ne znam kako funkcioniše, to je isto tajna, ali oko cele naše teritorije postavili smo šine za mrtvi zid, kako ga je Gabi nazvala. Potpuno je nevidljiv i za sve postojeće vrste radara i golim okom. Aktiviramo ga odavde iz štaba kad ugledamo da se neko približava. Vas smo prve primetili dok ste leteli iznad močvare. Sreća da ste se kretali sporo pa smo shvatili da ste to verovatno vi. Uključili smo mrtvi zid čim ste prešli granicu naše teritorije i prvi zrakomlat je direktno naleteo na njega.

(Za početak ormana klikni ovde)

objavila lepa u 17. januar 2006 15:11:00 | 63 komentara

...

(nastavak dela o privikavanju na svet kiselih kupusara i gibaničara turšijaša)

Ipak, život u ovom naselju ima jednu vrlo očiglednu prednost. Nigde nema automobila. Tek tu i tamo prođe poneki biciklista, ali vrlo polako se krećući, gotovo da sam imala utisak da pazi da ne udari nekog pešaka. Hodajući po tim ulicama, to mi je u prvom momentu ulivalo dodatnu nelagodu. Nisam se navikla na hodanje u gradu bez semafora, automobila, svih onih obaveznih traka i saobraćajaca koji uz pomoć dobermana vrše prestrojavanja pešaka po grupama. Po inerciji sam stavljala ruke u džepove na svakom uglu, iako je savršeno bilo jasno da to ovde uopšte nije obavezno. U stvari, ne samo da nije bilo saobraćajnih dobermana nego nije bilo nikakvih pasa iz redova disciplinskih kontrolora. Tek poneki kućni ljubimac, neke sasvim bezopasne i pitome rase, i to po pravilu bez brnjice. Neki su čak šetali odvezani, bez lanca. Prestravila sam se kad sam videla divlju mačku kako izlazi iz nekog kontejnera za đubre, a bilo je očigledno da joj nisu iščupane kandže!

- Jeste gladni? - pitao nas je Tarzan. Mi smo potpuno zaboravili na glad, ali sad nas je podsetio. Odlučili smo da pre odlaska u štab odemo u zajednički restoran, kako ga je Tarzan nazvao. To je valjda neka vrsta njihovog fud centra.

Ja sam se setila da imamo one МекДоналдсове lančeve. Kad sam to rekla Tarzanu, on se samo nasmešio.

- Deca to ovde vole da jedu. Dosad se verovatno ohladilo. Daj deci na ulici, a mi idemo na pravi ručak.

"Pravi ručak!?", pomislila sam "A koja je to hrana bolja od МекДоналдсове?". Ako je nešto kao ove grozote što smo videli usput, onda bolje ne. Suviše riskantno. Ipak, izvadila sam tri lanča iz ranca i dala ih nekoj dečurliji koja su se igrala one igre koja se daje na televiziji, samo što nisu imali onako velike golove nego neke improvizovane, male. Jako su se obradovali, naročito kad su videli poklone. Ovog meseca su u modi razglednice koje deli Humanitarni sektor za ravnopravnost u ediciji: "Videćete kad se civilizujete". Dobili su Torino, Poznanj i Trst. Dva lanča sam sačuvala za svaki slučaj.

Ušli smo u taj restoran. Veoma velika sala sa puno stolova neobično prekrivenih nekim plahtama na kojima su već stajali spremljeni tanjiri, ali bez hrane. Pribor za jelo je stajao sa jedne i druge strane tanjira i nije bio plastičan nego od metala. Čaše nisu bile kartonske nego od stakla, a salvete umesto od papira bile su od nekog materijala za odeću. Krenula sam da tražim pogledom glavni pult, ali ga nigde nisam videla. Tarzan nas je odmah odveo za sto. Bespotrebno komplikovana procedura...

- A hrana? - pitao je Dimitrije.

- Sad će da dođe konobar, strpi se - odgovorio je zagonetno Tarzan. I zaista, uskoro nam je prišao neki čovek vrlo neobično obučen u crno-belo s onim starovremenim leptirom oko vrata i pozdravio nas kao da nas poznaje (a Tarzana je zaista i poznavao). Tarzan mu je rekao da nam donese jedovnik, ili tako nešto. U svakom slučaju, to je neka kao knjižica u kojoj su zapisana imena jela koja se tu prodaju. Svi smo dobili po jednu takvu knjižicu. Dimitriju i meni ništa nije bilo jasno pa smo morali za sve da pitamo Tarzana. Uvredljivi izrazi kao sarme, kavurma, gulaš, kiš-loren ili medaljoni s pečurkama ovde su očigledno imala neka sasvim druga značenja. Njemu je bilo čudno kako baš ništa ne znamo. A ni nama. Iskopirala sam celu knjižicu na CTS, ali ne mogu ovde sve da prebacim pošto je suviše obimna. Izbor je bio toliko velik da bi se ovim jelima mogla napuniti tri fud centra. Hrana se deli na dve vrste predjela (topla i hladna), tri vrste glavnih jela (gotova, porudžbena i sa roštilja), dve vrste priloga (topli i hladni), na desetine salata, a o desertima i piću da i ne govorim. Bilo je čak da se bira više vrsta sokova u više boja, pa čak i negaziranih, a sve mi se zavrtelo u glavi kad sam bacila pogled na alkoholna pića.

Bili smo užasno zbunjeni. Kako to da ovi odmetnici i divljaci imaju ovako visok standard? Tarzan nam je na naše još veće zaprepašćenje objasnio da oni sve to sami spremaju. Ništa nije iz uvoza!

- Ja bih nešto jednostavno - rekla sam mu.

- I ja bih - složio se Dimitrije.

- OK - obratio se Tarzan konobaru i naručio neke stvari za koje sam tad prvi put čula. Umesto da nam odmah donese hranu, čekali smo dobrih 15-20 minuta. Tarzan nam je objasnio da je to normalno kod njih jer hrana nije unapred potpuno spremljena nego treba neko vreme da se dovrši. Neka jela nisu ni započeta, tako da smo mogli da čekamo i mnogo duže da smo naručili neko od njih.

Dok smo čekali, pričali smo mu o svemu što se dešava. On nam je odmah objasnio da zna skoro sve, ali nam je rekao i ponešto što mi nismo znali. Upravo je preko komunikatora dobio nove vesti: Nevlada je zabranila delovanje svih pešačkih organizacija, znači ne samo TOP-a, nego i Saveza nezavisnih pešaka i Udruženja "Napred pešaci" i ostalih. Uvela je policijski čas i kaznene mere za sve pešake, šetače i hodače. Ukinuti su svi pešački prelazi bez semafora, dok je prelazak ulice na semaforima za pešake smanjen u proseku za 40% i sad iznosi oko dve sekunde. To praktično znači da sad svuda mora da se trči dok se prelazi ulica. Zabranjena su javna okupljanja i zadržavanje u parkovima više od dva minuta. Ukinute su šetnje po kejovima i okolnim šumama, dok se za slobodno hodanje u krug izdaje posebna dozvola. Sporni pešački prelaz i ležeći policajac ispred patrijaršije potpuno su uništeni, dok su svi ležeći policajci ispred škola privremeno uspravljeni i dobili su ovlašćenje da po sopstvenom nahođenju nedisciplinovane učenike povlače atomskim peglama za uši. Vozači su se ujedinili i osnovali jedinstvenu armiju - PAV, Pobunjenička armija vozača.

Naravno da nas je najviše zanimalo šta je s nama.

Tarzan je oborio pogled.

- Loptopešaci... - rekao je sa trunčicom ironije blago se osmehnuvši - Za vama je raspisana poternica i to internacionalna jer su svesni da pomoću lopti možete da pređete i državnu granicu. Nagrada za svaku informaciju o vama je deset bespovratnih kredita i dva pribora za bejzbol. Policija je obećala da će onome ko vas privede obezbediti čitav komplet karata za američki fudbal i podvodni kriket, a da će svaki pešak koji javno osudi vaše delovanje biti oslobođen deset hiljada slovih znakova bez razmaka. U stvari, vi i sami znate šta to zapravo znači, zar ne?

- Šta!? - dreknuli smo.

- To znači da ste osuđeni na crno-bele trake!

Dimitrijev i moj pogled su se susreli u neverici. Očigledno je da ni njemu ni meni to nije ni palo na pamet. Postali smo vodeći kriminalci praktično preko noći. Da sve bude još gore - za tren oka raspršili su se svi snovi o Bugarskoj.

(sledeća glava u utorak, 16. januara. Dogovor u štabu)

objavila lepa u 12. januar 2006 11:49:00 | 21 komentara

Male tajne naturanata sarmaša

Ušli smo u neku šklopociju od pre ko zna koliko godina. Bradonja i nas dvoje. Ova dvojica su ostali tu i sakrili se u neko žbunje.

- Premeštač mikrofajnderovih signala funkcioniše po principu sparenih šifara - objašnjavao nam je bradonja - Pilula u sebi sadrži senzor koji je u stanju da pročita jedinstveni matični kod mikrofajndera i da ga zatim lansira u neku drugu, slučajno izabranu osobu nasumično odabranog jedinstvenog matičnog broja i tako napravi potpuni haos u sistemu za lociranje. PMS unosi toliku konfuziju u sve interfejse i sredstva za lociranje da subjekat nije moguće naći ni preko individualnog komunikatora. Sistem je regulisan tako da se žrtvena osoba nalazi u krugu od pet kilometara i da ne bude iz redova špajzista ili kiselih kupusara.

- Čekajte - zaustavlja ga Dimitrije - Ko su sad kiseli kupusari i špajzisti? Jeste to vi?

- Ma mi smo u stvari obični naturanti, ali ova imena su nam prilepili novinari pa smo i sami počeli da ih koristimo. Iz zajebancije.

- A roštiljaši, sarmaši...? Ko su sve ti ljudi?

- Sarmaši!? Hahahaa! Tako nas nazivanju tamo? - Iskreno se nasmejao i iznenadio bradonja. - Postoji mnogo vrsta naturanata i uglavnom su svi odmetnici, a ta pogrdna imena i sve ostalo, to je propaganda.

- Čija propaganda? - pitala sam.

- Pa vlasti. Televizije...

- Hoćete da kažete da B92 laže? - Stvarno sam bila iznervirana dok sam ovo slušala, pa sam mu postavila ovo drsko pitanje. Mnogi klerofašisti, nazadne snage prošlosti i njihovi sateliti tvrde da je B92 propaganda u službi Nevlade Srbije i da širi laži. Htela sam da ga isprovociram da i on to kaže. Tako bi se direktno  deklarisao kao hipernacionalista i okoreli crkveni četnik.

Ipak, nisam dobila odgovor na ovo pitanje. Bradonja je samo odmahnuo rukom.

- Ja sam Tarzan - predstavio se.

Dimitrije i ja smo odmah, kao po dogovoru, zapevali:

- Tarzančići su deo prošlosti! La la la la lala lala la!

(klikni ovde za audio verziju)

- Šta vam je to?

- Kako ne znate? Stalno se vrti na TV-u - reagovali smo zbunjeno.

- Mi ovde nemamo televiziju. Samo u štabu prate izveštaje. Šta je to?

- Pa reklama za sapun za PPG. Sapun Sapun.

- Idemo u štab. Još mnogo toga moraćemo da vam objasnimo - nastavio je Tarzan - Za početak, mada znam da će vas to zaprepastiti kao i sve stranaše, mi ovde nemamo PPG!

Bio je u pravu. O ovim divljacima su nam povremeno javljali na vestima svašta, gledala sam i neke dokumentarce na BBC-ju, ali nisam znala da čak ni PPG nemaju.

Dok smo se vozili, pokazale su se tačnim moje pretpostavke koje sam imala razmišljajući ranije o divljacima i retromanima. Komunikacija s njima je moguća i ostvariva. Ako se s taksistima ponekad može pročavrljati, a s nekima od njih, čak i iz najekstremnijih udruženja, razgovor uspeva da bude prijatan, pretpostavila sam da su i retromani i špajzisti i svi ostali takođe samo ljudi. Bilo mi je drago da smo ih sreli, a naročito zato što su prema nama bili fini, bez obzira što su toliko neverovatno prostački izgledali. Uostalom, spasili su nas. Njihovi smo dužnici.

Ispod neke nadstrešnice prekrivene kamuflažnim žbunjem parkirali smo kola (ako se to kolima može nazvati, a Tarzan ih je i zvao nekako drugačije) i dalje smo nastavili peške kroz neki prolaz pa smo opet izbili gore, samo što je sve bilo prekriveno gustom krošnjom drveća.

- To je zbog kamuflaže - objašnjavao je Tarzan - Iz satelita se sve vidi. Znaju oni da smo mi tu, ali bar ne mogu u svakom momentu da vide šta trenutno radimo.

Dimitrije i ja smo zaprepašćeni. Ovde se odvija život, ali totalno neverovatan.

Ulice su pune nekih sitnih kućica koje oni nazivaju kiosci. U njima se prodaje hrana, ali hrana koja nema veze s onom koju mi jedemo. To deluje toliko nehigijenski da mi se povraća pri pogledu na njih. Iz dimnjaka tih kioska izlazi dim s nekim nepodnošljivim smradom. Na jednom od njih primećujem ogroman faštistoidni natpis. Piše bukvalno ovako: "LESKOVAČKI ROŠTILJ I DOMAĆE SARME"! Tarzan sve vreme mora da nas smiruje i da nam objašnjava da se ne plašimo ničega, da su ovde ljudi zapravo miroljubivi i da su takve stvari ovde normalne, ali je nama teško da mu poverujemo... U jednom momentu mi zastaje pogled na nacistički grb sa četiri ocila! Nisam sigurna gde sam ga ugladala. Odmah sam skrenula pogled.

Kako bre da bude normalno kad je sve totalna katastrofa? Ljudi se nikako ne mogu nazvati građanima. Toliko su nekorektno obučeni da to deluje kao scenografija za neki kostimirani film. Apsolutno nikog nisam videla da nosi kravatu! Žene su nosile neke šarene tonove i skoro ništa od obaveznih galanterijskih autfita. Zapazila sam samo jednu devojku sa tri desna dreda, ali je sve ostalo na njoj bilo pogrešno i opet potpuno nekorektno, uključujući i belu maramu oko struka. Čak je nosila još pre desetak godina zabranjenu kombinaciju narandžastog i teget. Neki su čak imali odvezane pertle i toliko su riskantno landarali njima da sam imala utisak da će svakog momenta izazvati pešački udes. Osećala sam se sve vreme kao da hodam po iglama. Opasnost je vrebala na sve strane. 

Jedna od stvari koja mi se urezala u glavu dok smo tako zbunjeni išli prema štabu je bio butik na kom je pisalo: KINESKA ROBA! Neverovatno! Kako je moguće da u našoj blizini postoji toliko zabranjenih stvari!? Čak mi se krajičkom oka učinilo da u radnji vidim nekog da puši pravu cigaretu!  

(nastavak poglavlja u sledećem nastavku)

objavila lepa u 9. januar 2006 20:34:00 | 40 komentara

Top 10 Dimitrijevih pronalazaka (Božićni antrfile iz ormana)

1. Lopte za prelaženje ulice. U početku su imale običan abruptni motor pa je uz njihovu pomoć moglo da se preleti svega 5-6 metara, što je sasvim dovoljno za prelaženje ulice mimo komplikovane procedure semafora i prestrojavanja pešaka po grupama uz pomoć saobraćajaca i dobermana, ali otkako ih je nabudžio i ugradio im frikativni motor i sic, mogu da prelete i preko jednog kilometra u cugu. Poseduju i opciju lažne projekcije što kod vozača stvara iluziju da ste vi još na zemlji dok zapravo bezbedno prelećete njegova kola.

2. Dongl za isključivanje televizora kad počne reklama za "Jelen" pivo. Vrlo korisna stvar koja olakšava gledanje televizije, naročito zdravstvenih kvizova i fudbalskih utakmica. Dongl se ugrađuje u video činč i prepoznaje sve kodove reklama za "Jelen" pivo. Kad prepozna kod, zvuk i slika automatski nestanu i vraćaju se kad reklama prestane. Više ne moramo da skačemo na daljinski kad počne neka od ovih neverovatno iritantnih reklama. Sprava se može naštelovati i na reklame za "Lav" i "MB" pivo.

3. Kvaka za silovanje.  Ovaj Dimitrijev izum je strogo zabranjen ali je ipak u masovnoj upotrebi. Kad ugledate osobu s kojom biste želeli da vodite ljubav, pritisnete ovu kvaku i uperite je prema njoj. Dotičnu osobu odmah obuzme napad neobuzdane strasti i ona vas na licu mesta siluje. Pronalazak je zabranjen zbog zloupotreba nad policajcima u vršenju dužnosti.

4. Peckalica za strane ambasade. Ovaj pronalazak nema neku naročitu upotrebnu vrednost, ali čini čoveku gušt. Kad imate vremena, i kad prolazite pored neke ambasade zemlje za koju je potrebna viza koju je praktično nemoguće dobiti, uključite peckalicu i svi zaposleni u njoj poskoče i jauknu od bola koji prožme njihovo telo.

5. Daljinski za političare na vlasti. Uz pomoć ove naprave koja izgledom podseća na svaki drugi daljinski upravljač, možete kontrolisati ponašanje svakog političara na TV-u koji se trenutno nalazi na vlasti. Zasad ima dvadesetak opcija među kojima su nejefektnije: Lupi se po tintari; Imitiraj ribu na suvom; Počeši se po polnom organu; Prdni na sav glas; Poljubi stopalo desne noge i padni u lavor pun vode; Jebi se... Političarima koji nisu na vlasti ovim daljinskim ne može se upravljati.

6. Mašina za povraćanje po arhitektima i advokatima. Pretpostavlja se da je Dimitrije ovu spravu smislio iz nekih ličnih razloga jer nije jasno zašto. Mašina prepoznaje arhitekte i advokate na pet metara, pa ako je nosite sa sobom i mimoiđete se s nekim arhitektom ili advokatom, na njega/nju će se automatski sručiti dva litra čiste povraćke crvenkasto-zelenkaste boje apsolutno nepodnošljivog mirisa.

7. Automatska kruška za eliminisanje moralnih imbecila kod dece.  Ovaj stakleni predmet sa ugrađenim uranijumskim megačesticama u obliku kruške, predviđen je da stoji u svakoj školskoj učionici. Na osnovu moralnih perceptora na ivicama koji registruju svako licemerno, prevrtljivo i snishodljivo ponašanje i razmišljanje u krugu od 10 metara, kruška najpre opominje učenika, pa ako se ne odrekne svojih postupaka ili misli, kruška ga automatski elimiše sa ovog sveta, i to na način da to niko ne primeti, pa čak ni njegovi roditelji.

8. Lizalica za ispravljanje nepravdi. Ovo je jedan iz serije Dimitrijevih zabranjenih izuma. Ni približno nije jasno po kom principu funkcioniše, ali je jasan njegov učinak. Onaj kome je nanesena neka nepravda uzme ovu lizalicu sa ukusom maline i dok je liže razmišlja šta sve treba da se desi onom ko mu je nepravdu naneo. Lizalica nepogrešivo izvodi sve zamišljene radnje, uključujući i najokrutnije oblike mučenja koje je ljudski um u stanju da smisli. Na crnom tržištu, ova lizalica se ipak može nabaviti, ali teško jer košta pola miliona kvadratnih megapalačinki sa orasima u dupe.

9. Filter za transformaciju zabrinutih lica i glasova voditelja na B92. Ovaj izum smanjuje stres od apokaliptičnih vesti o dešavanjima kod nas koje se svakodnevno emituju na ovoj televiziji. Iako izum ne utiče na sadržaj vesti koje uvek javljaju o tome kako je kod nas sve najgore a svuda okolo fenomenalno, on ipak filteriše one jezivo sažaljive i zabrinute izraze lica i isprekidan, odlučan i ozbiljno dramatičan ton voditelja.

10. Čarobni štapić sa ugrađenim vremeplovom i teleporterom na kajmak. Ova igračkica koja košta između hiljadu osamsto i dve hiljade pravih orgazama, apsolutni je hit među mladima u Japanu, pošto je ovaj izum Dimitrije prodao Soniju. Čarobni štapić pretvara sve u šta ga uperite u vašu apsolutnu želju, dok je povlačenjem točkića ispod palca moguće izabrati godinu, datum i mesto u kojim želite da se nalazite. Pritiskom na dugme ispod kažiprsta birate i društvo s kojim želite da se zateknete u toj situaciji. Ovaj izum nije dozvoljen u Evropi zbog štetnosti kajmaka.

objavila lepa u 6. januar 2006 13:58:00 | 59 komentara